Село Врмџа налази се на дестак километара од Сокобање, на падинама Ртња.
Врмџа је најпосећеније село. Једино село у Србији које не нестаје. Зашто је једино, то не могу да одговорим. Да је лепо село, живописно- јесте. Али и друга српска села красе живописни предели, али нешто не штима. Можда близина Ртња, добар маркетинг…углавном вреди посетити ово место.
Са главног пута према Сокобањи виде се разбацане куће по брежуљцима и стене необичног изгледа.
На узвишењу, око цркве, пуца поглед на сокобањску котлину. Свуда наоколо таласају се брежуљци, све до Сокобање, Ресника и даље према Бованској клисури. Преко поља далеко, уздижу се Озрен и Девица, а преко њих назиру се врхови Јастрепца.
На овом узвишењу, у позадини, налази се црква посвећена Светој Тројици.
И овде се указују и штрче камене громаде, које тешко да су природног порекла. Камене стене више подсећају на остатке некадашњег Латин града. Али то не могу да тврдим.
Река Паклеш или само Врмџанска река. Заобилази окомиту стену, узвишење на којој је Латин град. Одатле креће макадамски друм који води према језеру.
На почетку пута, доминирају старинске куће и некако имају душу. На даље, воћњаци, пчелињаци, ливаде…идилична слика, пасторала.
Мало даље је воденица и етно ресторан „Код деда Мије“
И шума која се буди из зимског сна.
Извор Паклешке реке
Још мало, путем кроз шуму и указује се језерце. Врмџанско језео настало је на месту левкастог удубљења. Вртача пречника, око 80 метара, напунила се водом након страшне провале облака. Понор се запушио тако да је настало језеро.
Воду у језеру обнављају подземни извори, кише, снегови, бујице које се сливају са оближњих узвишења
По легенди, у језеру живи огромна неман, чудовиште Врмџила. Спава у Врмџанском језеру, нико га није видео, али ту је негде.
Изнад језера наставља се макадамски пут кроз четинарску шуму. Све време, види се Ртањ као на длану из различите перспективе.
Смењују се предели мешовите шуме, жбунасто растиње и пропланци.
Док идете стазом све време испред вас је Ртањ. Мало даље скреће улево пут натраг ка селу.
У село се улази са супротне стране. Иако је село све време на видику, стаза је дуга и треба ходати и ходати до првих кућа. Иако је стаза дуга, нема великог успона.
Планински гороцвет
Четинарска шума покрај стазе
Ртањ, диван, чаробан, нестваран. Као усидрен брод. Доминира у простору.
Онда, поново кроз шуму која се буди након зимског сна
Можда су остаци некадашњег Латин града. Али, то треба да потврде археолози. Све друго је само нагађање.
Пролази се поред понеко напуштено домаћинство, старинских кућа и бачија у којима одавно нема живота па даље стаза води према потоку.
На путу се нађе понеко раскошно усамљено дрво и обавезно понеки весник пролећа.
Стаза силази поред реке.
Занимљиво да скоро сваки крај, свако место има свој Момин камен. Тако се и за ову стену везује прича о девојци која је скочила у амбис не би ли пала у руке Турчину. Отуда и назив Момин камен.
Стара воденица покрај реке. Подсећа на приче о Сави Савановић и уопште на приче воденичара.
Само годину дана касније, поточара је реновирана, омогућен је прилаз воденици.
Мештани су препознали значај свог села на туристичкој мапи. Били су вредни и потрудили се да посетиоцима понуде разноврстан садржај. Можда баш је ту тајна успеха ове месне заједнице.
На високом кречњачком одсеку налазе се рушевине старог града чију изградњу народ приписује Латинима. Град је подигнут на темељима римског кастела који је штитио антички пут према Нишу, а каније, за време цара Јустинијана, одавде се бранило моћно Ромејско царство од упада Словена и Авара.
Обилазак се завршава на зидинама старог града. Одавде се пружа величанствен поглед на сокобањску котлину.