Udovice, roman Danka Popovića

Udovice, roman Danka Popovića, predstavlja sliku Srbije od početka bune na dahije do kraja drugog svetskog rata. U užem smislu, roman predstavlja sudbinu porodice Veličković, koja u svakom ratu ostaje bez muške glave u kući i domaćina. Sudbina porodice Veličković je istovremeno sudbina države Srbije. Nijedan rat nije zaobišao naš narod i našu zemlju, nijednu generaciju nije zaobišla pogibelj i stradanje.

U romanu  predstavljena je ona druga strana istorije države Srbije koje nema u nijednom udžbeniku istorije- a to je život običnog malog čoveka u Srbiji, njegovo stradanje, odnos države i društva prema pojedincu.

Mali čovek je usamljen na vetrometini burnih događanja, izmanipulisan, izmrcvaren od strane društva i moćnih ljudi u društvu. U takvim okolnostima stradaće muške glave iz porodice Veličković. Stradaće, a neće im se znati grob, ni gde su stradali ni kako su postradali. Bezgrobnici- nazivali su ih ljudi i plašili se da im ne dolaze u san. Za njima ostaju udovice i nejaka dečica.

Udovice- u romanu to su žene koje ostaju bez svojih muževa, domaćina u turbulentnim vremenima. U širem smislu reči- Udovice su žene Srbije, žene koje niko ne pominje, o kojima se ne govori, nisu znamenite, nisu iz visokog društva, nisu obrazovane. To su žene koje su na svojim nejakim plećima iznele teret sudbine i naroda. One su stub kuće, porodice; žene koje su čuvale i branile državu i koje su očuvale državu Srbiju. O njihovom podvigu se nigde ne govori. Niko im nije odao priznanje, niko im nije okačio orden. One nisu upisane ni u jednom analu istorije, o njima se ne govori. One se ne vide, ali zahvaljujući njima, opstala je država i nacija. Njihovi muževi borili su se uz Vožda, verhovnog knjaza…stradali, bivali izigrani. One su bile tu da čuvaju kuću i decu, da brinu kućevne poslove, da nastavljaju život posle velikih pomora i stradanja. Bile su zdrav razum svojim muževima i stasalim sinovima koji su srljali da služe otačestvu.

Udovice- Persida, Đurđija, Spasenija, Stojanka, Branka, Radunka…neuke žene iz naroda, ali su razborite, mudre, požrtvovane. Žene koje čvrsto stoje, koje šiba život i sve životne nedaće. Život im uzima muževe, sinove…ali one će smoći snage da nastave dalje da se bore i da idu kroz život uzdignute glave koliko god im bilo teško. Radič, Pavle, Života, Damjan, Vojislav, Veljko uzimaju učešće u bojevima, služe otačestvu. To čine čista, iskrena srca, želeći da daju svoj doprinos za slobodnu Srbiju, za neku bolju Srbiju, za neko lepše i pravednije društvo. Biće izigrani, uniženi, služeći i verhovnom Voždu i knjazu i ustavobraniteljima i kralju.

Završiće  poraženi, razočarani tako da im se ni grob neće znati. Na njihovom junaštvu i njihovom stradanju, neko drugi gradiće svoje živote, brojaće svoje novce. Zato Stevanija, žena Jevtova, ne voli što joj je muž bio junak. Bolje bi prošao da je bio trgovac. Bolje bi prošla i ona sama jer bi uz sebe imala svog čoveka i svog domaćina. Radunka, žena Veljkova, poručuje svojoj snahi, nakon smrti svog sina da se ne vraća u Srbiju nikada, želeći da prekine tragične događaje u porodici. Nema sreće u Srbiji.

Udovice

Sudbinu porodice Veličković deli čitav naš nesrećni narod. U romanu videćemo kako se oslobađala i stvarala država Srbija, bojeve na Mišaru i Ravnju. Kroz priču Radiča Veličkovića prikazano je stvaranje institucija države, dolazak učenih ljudi u ustaničkoj Srbiji. Vidimo i gospodare koji su se osilili i međusobno se glože. Zbog njihovih intriga, zavisti, sebičnosti, pohlepe, običan narod ostaće na vetrometini događanja i stradaće. Uzrok epskog stradanja i propasti naroda nije samo spoljašnji neprijatelj i okupator, narod će stradati više od zla domaćega.To je vreme kada živi zavide mrtvima.

Oslikana je Srbija u zbegovima, nesrećni narod koji beži preko Save i Dunava u tuđoj zemlji kako bi izbegao Skopljakov zulum. Persidi se činilo da se cela Srbija sjatila na obalama Save i Dunava. Očajni ljudi i unezverena nejač kolala je obalama Save nalik na izgubljena stada, izgladnela i preplašena. Gomila očajnika tumara obalama Save očekujući spas. Za njima ostale kuće, njive, livade, stoka koja luta poljima i psi koji prate svoje vlasnike.

Muške glave u novoj zemlji mobilisaće Austrougari i ratovaće za tuđu zemlju i za tuđe interese. Kuće i kućišta ostaviše…kao kod Crnjanskog u Seobama.  I kao da nikad kuće ni kućišta nismo imali, veli Persida. Radič Veličković poginuće kao frajkor negde kod Lajpciga.

Taj naš izmučeni narod u izbegličkim kampovima verovao je da će Vožd dovesti braću Ruse, koji će osloboditi zemlju od Turaka. Ovo verovanje je ostalo i do današnjih dana, gde opet narod veruje da će braća Rusi doći i vratiti nam Kosovo.

Nakon oslobođenja od Turaka, Srbiju potresaju političke borbe. Srpske deobe- rak rana našega društva. Ljudi stradaju između čekića i nakovnja. Služeći voždu, knjazu, kralju…bivaju izigrani, osuđeni, prevareni…

Tako i Pavle, sin Persidin odlazi da služi otačestvu. Đurđija njegova žena ga upozorava da to ne čini, da nije on od takvog kova kao što su knezovi, koji sa knjazom piju kafu i njegov čibuk puše. Knjazu služe, knjazu podvaljuju. Oslobodili smo se Turaka, a gospodari su postali gori od Turaka.

Pavle verno služi knjazu, a potom i mladom knjazu Mihailu. U  tim političkim previranjima, Pavle će biti prinuđen da ubija političke neistomišljenike.  Pisac prikazuje proterivanje kneza Miloša i Mihaila i uspostavljanje perioda ustavobranitelja gde će vedriti i oblačiti Toma Vučić Perišić. U tim političkim igrama desiće se Vućićeva i Katanska buna. U Katanskoj buni stradaće Pavle Veličković, zatvoren u oboru, osuđen da bude ubijen cerićem u potiljak.  Još jedan period političkih previranja u Srbji, licrmerje političkih vođa. Taj Toma je nekada nosio posečenu Voždovu glavu, a sada služi mladom knezu Aleksandru, Voždovom sinu.

Filip stradaće služeći kneza Mihaila kada ga šalje nekim poslom u Crnu Goru. Ne zna se gde je i u kakvim okolnostima je stradao. Za sobom je ostavio ženu Spaseniju i nejaku decu. Spasenija se posvećuje imanju i kućevnim poslovima i podizanju dece. Živela je za to da iškoluje svog sina Živadina. Živadin je pohađao vojnu školu i postaje srpski oficir, dobija službu u gradu. Spasenija je ponosna na svog sina, zanemaruje  ostalu decu u porodici. Ali ni Živadina nije zaobišla sudbina svojih predaka. Bio je primoran da guši Timočku bunu i da osuđuje ljude na smrt koji su bili protiv kralja Milana. Srpskog oficira, koji služi kralju i otadžbini, vlast pretvara u sejmena koji se obračunava sa političkim neistomišljenicima. Taj isti kralj koga je verno služio preko noći ga je osudio na smrt. Njegova udvica preudaće se u Beču. Spaseniju će dotući priča klisara o austrougarskom vojniku koji govori odlično srpski i ko se raspituje za posečeno drveće oko crkve, nosi ikonu svetog Georgija u nedrima.

Damnjan, brat Živadinov rešen je da oduži dug prema domovini. Iako mu je šezdeset godina,  pridružiće se jedinicama srpske vojske, koje su krenule u povlačenju preko Albanije.  Stojanka, žena Damjanova, nije htela ni da se pozdravi sa mužem. Ostavlja decu, unučad, majku na umoru. Stojanka proklinje sudbinu koja je zadesila Veličkoviće. Govorila je da se narod plaši Veličkovića jer su bezgrobnici i priviđaju im se u snu kao vampiri.

Damjan nije umro pod barjakom. Odstupao je sa vojskom po snežnim vejavicama u arnautskim vrletima i klancima. Podelio je vojsci brašno, pastrmu, krompir. Umro je u snegu kraj prtine od srdobolje. Poslednja želja mu je bila da vidi sina Vojislava. Ali Vojislav je ostao u nekoj poljskoj bolnici, teško ranjen, proboden bajonetom. Očajnički je tražio perorez koji mu je prestolonaslednik poklonio da ga ostavi u amanet svom ocu Damnjanu i deci. Ali perorez je negde ispao kroz pocepan džep.

Sa Stojankinog kovčega strgnuće Karađorđev barjak unuk Veljko. Taj barjak je bio nošen kroz sve bojeve, od Karađorđa do današnjih dana. Branka se otimala sa sinom oko barjaka. Taj barjak nikome u porodici nije doneo dobro, samo smrt i stradanje. Veličkovići umiru tamo gde se niko ne nada i gde ni gavrani neće naći kosti. Branka ne želi barjaktare već orače i kopače u svojoj kući, želi zdravlje i veselje.

Branka, žena Vojislavljeva ispratiće sina Veljka u drugom ratu. Veljko kreće da oduži svoj dug prema otadžbini. Ali naći će se u vrtlogu, u jednom haosu sveopštem u kome se rušila država u aprilskom ratu. Zatim, zemlju zahvaćenu ratom razaraju podele, veleizdaja državnih interesa. Drugi svetski rat je vrhunac stradanja Srbije i naroda. Ljudi su stradali od okupatora i u bezumnom građanskom ratu . U takvim okolnostima opet će stradati običan čovek iz naroda. Narod će stradati i od saveznika Engleza, koji nemislosrdno, pod izgovorom da gađaju naciste, ruše srpske gradove i sela.

Branki će čuti razne verzie događaja o pogibiji sina. Branka nariče za sinom na svekrvinom grobu jer komunističke vlasti nisu dozvoljavale četničkim porodicama da oplakuju svoje najmilije.

Radunka, žena Veljkova, krhka i skromna žena biće u senci svoje svekrve. Nakon smrti svog muža i svekrve pokazaće svoju snagu. Žigosana je kao žena srpskog četnika, žigosana su joj i deca. Ne dozvoljava komunističkim vlastima da skinu srpsku trobojku sa svekrvinog groba i sa pobodene krstače na praznom Veljkovom grobu. Njen sin Gvozden takođe je žigosan, primoran je da nosi plavu maramu kao i sva četnička deca.

Gvozden je  ponosno nosio svoju plavu maramu. Zbog plave marame izbačen je iz gimnazije, stvarala mu je neprilike dok je učio mehaničarski zanat. Jednog dana pozdraviće se sa ukućanima i otići u emigraciju. Javiće se iz Nemačke. Započeće novi život u tuđoj zemlji, oženiće Nemicu, izrodiće decu.  Radunka se nada da će joj sin jednog dana doći, obnoviti kuću i nastaviti život. Ali tamo u tuđini  biće ubijen, ne zna se ko ga je ubio, da li  Hrvati, Albanaci ili Udbaši…

Radunka vraća novac Gvozdenovoj udovici, koji je Gvozden poslao za obnovu kuće. Neće obnavljati kuću Velićkovića. Ako treba postojati kuća, neka postoji u tuđoj zemlji. Ne želi da sahrani sina na seoskom groblju, njemu je mesto kraj svoje žene i svoje dece. Ako su dosad dece i žene Veličkovića ostajali željni da vide grob svojih očeva i muževa, neka deca i žena Gvozdenova budu taličniji. Radunka ne želi da Gvozdenova udovica i deca prolaze njenu sudbinu i sudbine ostalih žena iz porodice Veličković.

Radunka piše svojima u Nemačkoj da ne dolaze u Srbiju i da deca ne tuguju za očevom zemljom.  Nije ona tako lepa kao što im je otac govorio. Deci se čini da je Srbija lepa samo zato što im je otac tako govorio i zato što je tako u duši iseljenika. Nema sreće u njoj. Nema zaista sreće u ovoj našoj zemljici jadnoj i napaćenoj i to je jedina istina.

 

Postavlja se pitanje- da li vredi boriti se. Da li je neko nepisano pravilo da ginu najbolji da bi vladali najgori?!

Udovice- priča o hrabrim ženama. Priča o Srbiji, priča o ljudima. Priča o bunama, bojevima. Priča o stradanju naroda. Priča o srpskim deobama.

Pročitajte roman Udovice, upoznajte Srbiju u pričama, sagledajte drugu stranu istorije. Vidite malog čoveka u burnim vremenima.

 

 

Click to rate this post!
[Total: 0 Average: 0]

Ostavite svoj komentar