СРБИЈА- ЗАДЊА КУЋА

Села у Србији нестају. Црна и поражавајућа демографска слика је сурова реалност.

Општина Алексинац по површини спада међу веће општине у Србији. Још увек постоје 72 насељена места, а од задњег пописа до данас, можда су нека села и депопулисана. И поред повољних природних услова за живот и рад људи, овде поштен свет живи тешко. Благородна земља око Мораве и на побрђима Малог Јастрепца, Лесковика, Буковика и Обле главе остаје пуста и неузорана. Све је више голих зидина, празних амбара, торова, ураслих дворишта у коров.

Села у Србији

Села у Србији која нестају

Моравски Бујмир- село које нестаје. До осамдесетих година 20- тог века активно је било око 90 домаћинстава, иако су и тада биле присутне миграције село-град и осипање становништва. Већ седамдесетих година,  стопа морталитета је већа од стопе наталитета. У то време, домаћинства су бројала по 3 до 4 члана у просеку. Иако је село живело, још тада су се назирали поражавајући демографски подаци.

Данас у 38 активних домаћинстава, живи у просеку 1,5 члан. То су махом старачка домаћинства са тенденцијом изумирања. У 9 домаћинстава повремено бораве људи.

Села у Србији

У списима из средњег века, не постоје подаци о селу. По причи мештана, највероватније се почело насељавати у време када је Србија била у збеговима. Претпоставља се да је то време слома устанка 1813. и Скопљаковог зулума 1814-1815. По речима мештана, тада је засеок бројао 8 кућа. Људи у збегу су тражили склониште у густим врбацима, у мртвајама Јужне Мораве.

У историјским списима, забележено је, да су се из моравске долине људи разбежали током аустријско- турских ратова и да је већина становништва кренула на северу преко Дунава и Саве. Како су кућерци остали празни, а земља пуста, Турци су насељавали становништво са југа Србије. На основу ових података, а и по начину говора, може се претпоставити да део становништва на овим просторима води порекло из Јужне Србије. Има истине и у једном и у другом тврђењу.

Цела је Србија тада била у збеговима и једноставно није се знало одакле иде збег и где ће преноћити. Црквене и општинске књиге палили су и Турци, а касније и Бугари. Милан Милићевић наводи у својој књизи Кнежевина Србија да је село већ 1834. године бројало око 18 кућа и 109 душа. По попису из 1859. приказане су фамилије у селу које су се до данас задржале. Примећено је да су презимена чланова породице по патрониму. Немарност за себе, своју прошлост и будућност је невиђена и нечувена.

Мало ко зна своје претке, ко су, како су се звали, њихов начин живота, ко су, шта су и одакле су. Србин зна своје претке углавном до четвртог, петог колена и ту је крај. Каква је немарност према себи и својим ближњима, такав је и према заједници – Зато гледамо сопствену пропаст и срљамо ка још већем дну.

Подаци из пописа из 1859. говоре да је становништво младо и да се бави се пољопривредом. Приликом склапања бракова, младенци би имали у просеку од 18 до 20 година. Породице су бројале више деце, мада је и била већа смртност међу новорођеном децом.

У историјским списима, село се помиње у Шуматовачкој бици где је на потесу Моравац, тадашњи Мрсољ- Бујмир био положај Турске војске и да су руски добровољци дејствовали по турским положајима. Епилог тога је да су многа села спаљена, а становништво се разбежало да би се поново вратило на згаришту својих домова. Даље, 1917. године у Топличком устанку, устаници Тошка Влаховића, пребацили се скелом преко Мораве. Двоје мештана помињу се у аналима Тимочке буне.

Села у Србији – Црни биланс

Опадање броја становника креће полако седамдесетих година. То је време када послератне генерације завршавају школовање и остају да живе у граду. Село се не налази на главном друму, јер су се некада људи сакривали у густом и непроходном растињу од зулумћара, поред Мораве. Нема аутобуску линију, школу, цркву, продавницу. Иако није далеко од града и главног друма, сматра се да је забачено.

И друга села у Србији деле исту судбину. Нису угрожена само мања села. Угрожена су насеља која имају изграђену инфраструктуру, путеве, аутобуске линије, железничку пругу, продавнице, школу, пошту, амбуланту. По већим селима, као што су Лужане, Нозрина, Моравац, Тешица, Трњане, Гредетин, Мозгово…бележи се пад броја становника. Доминирају гастербајтерске куће у којима нико не живи и које су активне пар дана у години. Људи су се окупљали на сељчким вашарима, саборима, панађурима, другим сељачким манифестацијама. Како време пролази, све је мањи и мањи број људи.

Села у Србији

опустели сокаци

На овим просторима становништво је често бежало са својих огњишта под налетима освајача са истока и запада. Становништво се масовно селило, али се и масовно насељавало. Повољни услови за живот омогућавали су да насеља буду стална и да вековима буја живот. Према археолошким налазима, налажени су предмети из доба Винчанске и Старчевачке културе. Овде се пружала траса ВИА МИЛИТАРИС и Цариградског друма. Пролазиле су легије, освајачи, али, живео је народ. Да ли је сада дошло задње време да се не празне само села, већ и град Алексинац и приградска насеља.

Села у Србији

по опустелим сокацима завијају шакали, у некада домаћинским амбарима легу се творови, по крововима напуштених кућа певају кукумавке



Узроци

Алармантно је стање у селима на периферији општине. Станци, Добрујевац, Црна Бара, Крупац, Лознац, Каменица, Шурић, Честа, Пешчаница, Копривница… на добром су путу да нестану са географске карте. Село Голешница нестало је, у њему више нема становника. Иако нису у пустој планини, одсечена од света, на свега десетак до двадесет километара су од града, ипак су забачена. Јер, лоша је саобраћајна веза са са градом, лоши путеви, целокупна инфраструктура.

Има истине у томе, али није све ни до путева и аутобуских линија. Нестају и села која имају путеве. Села су нам сиромашна, пуста…Мештани ће рећи да не могу се срести људи на путу, немају коме рећи „добар дан,“ немају коме назвати Бога.

Поставићу једно питање. Како то, да у престоници, људи путују са једног краја града на други да дођу до посла, тискају се у градском превозу, мењају аутобусе. Пређу више од тридесет километара до одредишта. Плус, градска врева, гунгула, саобраћајни шпиц, колапс…и не помишљају да се врате у провинцији где им је живот лакши. Зар људима из руралних крајева није лакше обезбедити превоз до посла, до града?! Или можда није све у превозу и инфраструктури.

Слика данашњег села у Србији- урасла дворишта у коров, по испуцалим зидовима кућа цалају гуштери, по напуштеним шталама, оборима, вајатима легу се творови. Ноћу завијају шакали, певају кукувије као да призивају и оно мало људи што је остало по селима. Оранице неузоране, урасле у коров.

Зашто је то тако?

Један од узрока је низак степен образовања након другог рата – Долази до модернизације друштва а самим тим и до промене начина живота. До другог светског рата, велики број људи има завршену четворогодишњу основну школу, а има и оних људи који нису уопште ишли у школи. Родитељи су често остављали своју децу код куће да помажу око кућевних послова, тако да је за њих школовање представљало губљење времена. Људи углавном живе на свом имању и обрађују своју земљу. Понеко има завршену занатску школу.

Са развојем мрежа школа и реформом образовања после 1945. већи број деце бива обухваћено школовањем. Индустријализација земље захтевала је школовану радну снагу. Велики део руралног становништва запошљава се у новоотвореним фабрикама и напуштају своја огњишта.

Менталитет руралног човека је такав да по сваку цену пређе да живи у урбану средину. Рурални човек није успео у животу ако није послао своје потомке у град. Људи који обрађују своју земљу и чији преци су живели од своје земље, знају какав је то мукотрпан посао. Поготово када није постојала механизација и када се земља обрађивала ручно.

Са модернизацијом друштва, руралном становништву се се указују нове могућности и шанса да промени и олакша свој живот и живот свог поколења. „Бежи синко, од мотике, бежи у град да не радиш ништа и примаш плату. И будеш господин.“ – тако су васпитавана сељачка деца Последица тога је да је почетком 21. века створена у многим градовима Србије, градска сиротиња која није више ни за повратак на село, а нема више ничега у граду.

Патријархални начин живота и нестанак села

Са модернизацијом друштва, мењају се и породични односи. Чланови патријархалне породице окупљени су око заједничког интереса, живе у заједници и раде за интерес заједнице. Патријархални начин живота биће пољуљан до темеља захтевима и стандардима новог доба. Женска чељад се школује и не прихватају да буду потчињена свекрвама, мужу и свим члановима. И међу мање образованом женском популацијом постоји отпор према дотадашњем начину живота. Женска деца се васпитавају да се удају у град.

Епилог тога је велики број неожењених мушкараца. Овде није само циљ побећи од сеоског живота, већ и од патријархалне средине. Патријархална свест је и даље присутна међу сеоском популацијом иако је 21. век. Сукоби генерација су неминовни међу члановима шире и уже породице. Последица тога је породично насиље, миграције млађих чланова, разводи бракова, или велики број нежења. Али, потчињеност жене је само променила свој облик. Жена није више потчињена мужу и свекрви али је зато потчињена послодавцу, често и сексуално узнемиравана, унижавана. И не само послодавцу.

Комунистичке власти намећу нови систем вредности који се брзо прима у народу, поготово међу необразованим људима. Комунисти негирају Бога у народу, намећу нову религију. Сервирају приче о планирању породице. На тај начин легализује се чедоморство, што се драстично одражава на наталитет становништва. Међу необразованим и помодарским женама налази плодно тле прича о томе како је срамота имати већи број деце. Материјализам, конформизам, хедонизам очас обузимају људске душе а човечанство постаје роб својих страсти. Данас имамо празне зидине, без људи, угашена огњишта, пусту земљу. И не само села, остаје нам држава без људи!

Комформизам

Човек на крају 20. и на почетку 21. века је роб својих страсти. Материјализам, конформизам, хедонизам освајају и обузимају душе савремених људи, било да живе у руралном или урбаном простору. Није све ни до инфраструктуре, положају сеоских насеља…сеоска домаћинства остају пуста јер пошаст савременог човека је да седи у кафићима и испија пиће не марећи ни за шта осим за свој комодитет. То, као да је постала главна сврха живота,примарни мотив. Није све ни до културних садржаја које пружа урбана средина како се наводи у појединим студијама и истраживањима. Ко у ствари посећује позоришне представе, музеје, изложбе академских сликара…?! Посећује одређена циљна група, и ту је крај приче. ..

Аграрна реформа или нешто друго?

До 2000. пољопривредом се бави рурално становништво и некако саставља крај с крајем иако је механизација застарела и постоји гомила отворених аграрних питања. Након 2000. иако најављивана аграрна реформа, субвенције, подстицаји, власт у држави преузима политичка мафија и картели који за провизију спремни су да све униште. . Све реформе које су најављене биле су само козметичке природе. Велеиздајничка власт, допушта увозничком лобију да ради шта хоће и тиме задаје тежак ударац домаћој производњи, а самим тим и селу као ослонцу … Благородна земља остаје пуста, огњишта напуштена.

 

Села су већ нам изгубљена, на удару су варошице, мањи градовинарочито рубни крајеви југ и исток Србије …Одлазе људи…остају само вапаји да се спашава оно што се још спасити може.

Решење проблема или наставак агоније?

Шта се може урадити?! Лако је рећи и говорити, да треба поправити инфраструктуру, повећати аутобуске линије, субвенције за пољопривреду. То су само приче. Неко дебело зарађује због увозничког лобија и томе је тешко стати на пут, јер управо је увозни лоби разорио српску пољопривреду. Похлепе појединаца разарају државу од њеног постанка па све до данашњих дана.

Затим, постоји потенцијал за развој сеоског туризма. Али, све су то речи и слова на папиру. Ко осети асфалт, тешко се враћа у своје гнездо. Дубоко у менталитет нашег човека урезало се да је боље бити задњи у граду него први у селу. Комформизам, хедонизам, материјализам као пошаст 21. века дубоко се усадио у човека 21. века. И оно сељчко- „Бежи синко од мотике и удај се ћерко у град.“

Последица овакве политике и менталитета сељака довело је до тога да нас стране компаније протерују са  властите земље. И више није питање да ли ћемо да се вратимо једног дана, већ да ли ћемо имати где да се вратимо?!

Још мање се може учинити било шта у овом тренутку када нам је држава разваљена, не постоји стратегија развоја, популациона политика, не функционишу институције државе, нема ничег. И када се говори о овим проблемима, све су само речи и мртва слова на папиру. Остало нам је само, да немо посматрамо своју пропаст и ко остане да угаси светло.

 

Јужна Морава, душа Србије

 

И река Морава је имала свој живот. Некада су у врбацима живели Цигани конопљари, како су пописани у попису из 1859. године. Касније насељавају се по селима.

По потезу званом Конопљиште, претпоставља се да су расла конопља око Мораве. Постојала је скела преко које су се сељаци превозили на другу обалу реке како би обрађивали своју земљу на другој обали. Или би, зауставили шлепере који пролазе ауто-путем да би превезли своју робу на Каленић пијацу или Душановцу. То је некада било, а данас је папрено скупо произвести огромну количину поврћа и питање је да ли се уопште исплати производња.

Врвео је народ по врбацима. Чувао је стоку, сакупљао дрвеће за огрев, гране за потпалу, пруће за кошеве и снопове, притке и кочеве за боранију и парадајз; лековито биље, траву за стоку и живину. У летњим месецима људи су тражили освежење у валовима реке. Живот је бујао, а да ли ће икада више оживети, зависи опет од тога колико су људи спремни да се врате на своја огњишта у шта је тешко поверовати.

 

Пријавите се и сазнајте више

Click to rate this post!
[Total: 0 Average: 0]

Ostavite svoj komentar