СЛИКА СРБИЈЕ У ПРИПОВЕТКАМА МИЛОВАНА ГЛИШИЋА

Сеоску кућу не може задесити грђа несрећа него кад остане без мушке главе – наводи писац у тексту. Приповетка Прва бразда- Милована Глишића  је слика Србије у другој половини 19. века, након српско- турских ратова. Суморна слика у којој су из изгубљени људски животи, углавном мушке главе, домаћини куће. У то време, већина српског становништва живела је у руралним срединама.

Српског сељака хранила је ораница, обрадива земља коју је обрађивао мукотрпним радом. Оранице су се обрађивале ручно и уз помоћ стоке. Био је то тежак и мукотрпан посао. Због тога је свака кућа морала имати радно способну чељад. Оваква слика Србије типична је после сваког рата којег је водила Србија за своју независност и слободу. Последица свих тих ратова је страдање народа, страдање мушких глава, домаћина.

Прва бразда- Суморна слика Србије у другој половини 19. века

И породицу Сибина Џамића није мимоишла несрећа. Он је погинуо у другоме рату иза Јанкове клисуре. Његова Миона остаде самохрана мајка с троје сирочади. Два синчића и једна кћи. Све једно другом до увета. Најстаријем Огњану беше тек седма година.

Кућа удовице Мионе налазила се, како писац наводи, у врх села Велике Врбнице, тј. на врху брда под планином Вратарном. То је скромна сеоска кућица и уз њу две-три зградице. Скромна кућа удовице Мионе осликава не само дом Џамића него и домаћинства у Србији у 19. веку. Сиромаштво се огледа и у храни коју Миона доноси сину: посан пасуљ, танка погачица, неколико печених кромпира. Суморна слика Србије након ратова, збегова, помора…Сиромаштво у Србији погођеном ратним разарањима једноставно је начин живота.

 

Та несрећа задеси многе породице. Саме удовице са ситном децом нису се могле носити са тешким пословима око деце, у кући, на њиви. Многе удове су жалиле и прежалиле свога домаћина. Живот иде даље, ко га нема без њега се мора. Након годину или две, неке су се преудале а неке отишле у род и тамо одвеле децу.

Миона не хтеде да се угледа на друге жене. Њој се чинило да ће кад тад доћи Сибин и како ће погледати мужу у очи кад буде видео запуштену кућу.

 

Миона је пре свега способна, храбра и отресита жена. Треба бити способан и храбар да прихватиш искушења која ти стижу од Господа. Треба бити храбар да се суочиш са тешким ратарским пословима који се не могу обрадити без јаке мушке руке; затим послови око стоке, куће, деце која су још увек мала и која захтевају пажњу. Миона се натчовечанском снагом бори да сачува дом, породицу и огњиште.

 

Миони су помагали Сибинова браћа. Највише јој је помагао Сибинов најмлађи брат Јеленко. Јеленко је често позивао снаху да пређе код њега у кући јер је сама. И да имаш сто руку, опет не би могла тако сама стићи да све урадишговорио јој Јеленко. Макар и привремено да пређе док не порасту деца.

– Како бих ја, болан дешо, могла угасити ово огњиште, где су се ова сирочад први пут ватре огрејала!…Шта бих рекла после својој деци, кад би ме запитала: «Чија је, нано, она кућа што је зарасла у зову и коров, те нико не сме ни дању у њу ући?…Кад бих тако учинила, мене би сапрео онај хлеб и со што сам појела у овој кући с покојним Сибином!…Сачувај, Боже!…Никад, дешо, никад!…- одговарала је Миона деверу и ту би био крај сваког разговора.

 

Ти добри људи помагали су јој свакад у тежем пољском раду- што не може да савлада слаба женска рука. Узору јој, посеју као себи. Остало сама Миона плеви, окопава, жање.

Миона с великом љубављу подиже своју децу. Дечица су Мионина здрава и весела, разборита и вредна, наводи писац. Одевена су као из најбоље куће.Она живи за њих. Тепа им «Тићи моји лепи.» Деца су њена «крила», само да ојачају и полете. Мучи се, жртвује се због деце, када помисли на њих, ништа више у животу јој није тешко. Иако је «сирота и мученица» школује своју децу да не би «била слепа код очију», да би били добри и вредни људи, достојни поштовања.

Људи из села су је ценили. Она је за сељане била «муж-жена». Укоревали су своје жене када би се олењиле, поредећи их са Мионом.

 Прва бразда- Живот иде даље, живот се наставља

Пролазе године. Миона се навикла на тежак живот. Једноставно, мука натера и човек се на све навикне. Деца су стасала и помажу у кући. Огњан завршава школу, Душанка јој помаже у кући. Ако мајка ујутру рано оде у њиву, Душанка се побрине за ручак као каква редуша. Сенадин причува стоку.

 

Прва бразда приповетка Милована Глишића осим што осликава Србију након великих ратова, осликава и сам живот. И после великих страдања и помора људи, живот се обнавља, иде даље. Стижу нови нараштаји, нова деца, нове генерације стасавају и настављају живот.  Након великог шумског пожара, после извесног времена поново ниче трава и враћа се живот тамо где је стао. Након епидемија и ратова, наставља се живот као нека непрекидна нит. Тако су стасала и Сибинова и Мионина деца. Душанка увелико одмењује мајку у кућевним пословима а Огњан је упрегао волове и оре своју прву бразду.

 

Весела Миона као никада пре, гледа сина како нејаким рукама држи рало и тера волове. Још две године па ћу га оженити и тада ће моја кућа пропевати– размишља Миона. Њена кућа и поред свих искушења није пропала већ и напредује. И још више ће напредовати.  Кроз дијалог и унутрашњи монолог писац дочарава радост мајке. «И плаче јој се- и смеје јој се». Гледа сина како «као петлић поскакује». Стално се освртала и од среће смејала и плакала. Писац нам указује да су Србину некада кућа, породица, њива, стока биле светиње. Српски сељак је био свој на своме и привржен својим светињама. Зато је и постојала и опстајала нација у злим временима.

Прва бразда симболизује опстанак и постојање нашег народа, наше земље.

 

 

Прочитајте још:

СЕЛА У СРБИЈИ

 

Пријавите се и читајте занимљиве текстове

 

пратите нашу фејсбук страницу

Cover for Kroz Srbiju i dalje
113
Kroz Srbiju i dalje

Kroz Srbiju i dalje

Упознајте Србију, природне лепоте, културно и историјско наслеђе. И даље, ван Србије....

Click to rate this post!
[Total: 0 Average: 0]

Ostavite svoj komentar