Пећина Самар- обилазак сврљишког краја завршавам у селу Копајкошара. Ово село је познато по пећини Самар. У овој пећини спелеолог Милутин Вељковић је добровољно провео 464 дана и оборио Гинисов рекорд.
Пећина Самар- Копајкошара
Налазим се на путу који води из Ниша за Сврљиг. Не на оном главном према Сићевачкој клисури, већ на оном мање познатом. На том путу наћи ћете се уколико из Ниша кренете ка селу Горња Топоница. Одатле се одваја пут према бањи Топило, села Кравље, Велепоље… и даље. Један крак пута води ка сокобањским селима. Уколико наставите тим путем, одвешће вас до села Језеро и даље ка планини Девици. Из овог правца наилазите на излетиште Власина и даље Калиновица, Озренске ливаде, Очно…и тако до Сокобање. Одавде можете уочити врхове планине Девице, истиче се врх Оштра чука својим карактеристичним изгледом.
Ови крајеви помињу се у историјским изворима. Овде су дејствовале комитске чете устаника у време Топличког устанка 1917. године.
Прочитајте :
Уколико скренете за Кравље, пут ће вас одвести до Сврљига.
Шта се може видети на овом путу
Оно што се на први поглед може уочити јесте, да овде нема људи. Нема саобраћаја, тек понеки усамљени аутомобил прође. Нема људи на њивама, само негде се уочи понеки усамљени тракториста. Можеш стати покрај пута, али ретко где можеш наићи на човека кога можеш упитати за пут или неку корисну информацију. Уколико негде и некога видите, то су углавном старији људи.
Старији људи обитавају по својим авлијама, обрађују земљу; потпиру један другог. Истина је да нам је нација стара.
Шта се то десило са народом? Где су нам људи? Ко је крив што је народ отишао. Ко је крив што народ одлази да би компаније имале што већи профит, а радник плату од триста евра. И зашто су упште људи оставили свој рај, дискутабилно је.
У близини је град Ниш. Центар округа. Као да је усисао народ из ових крајева и даље према Лесковцу, Заплању, Црној Трави.
Ова црна и суморна демографска слика баца у сенку читав крајолик. У некој домаћинској земљи овде би се простирали воћњаци, виногради, шуме, ливаде, овде би људи градили своје животе. Уместо свега тога имамо пусту земљу.
Пећина Самар- Копајкошара
На путу према Сврљигу наилази се на скретање за село Копајкошара.
Село Копајкошара налази се на обронцима планине Калафат. Мало позната планина. Позната је можда само Нишлијама. Пут до самог села је узан, има рупа на путу. У селу старе напуштене куће. Скоро на свакој кући, Боже ме опрости, умрлице. Као после неког великог помора, далеко било. Или jедноставно, биологија. Старији људи се прибирају, што би реко наш народ, а наследника нема. Отишли су.
Архитектура је карактеристичног изгледа. Куће, помоћне зграде изграђене су од плеве и камена. Има и новијих кућа карактеристичних за шездесете и седамдесете године прошлог века. Такозване на локалу, куће у G. Ограде су такође изграђене од плеве и дрвета. Присутне су надстрешнице на капијама.
Овде људи долазе да виде пећину, камене прерасти. Али нема путоказа до пећине. Од половине села престаје асфалтни пут. А људе у селу као са свећом да тражите- нема их. Ретко ко, или скоро нико.
Тек и дубодолини на раскрсници путева, имате два путоказа. Један према каменим прерастима, други ка пећини.
Пећина Самар- Камене прерасти
Камене прерасти су карактеристичне за крашки облик рељефа. Копајкошарске прерасти нису актуелне као Ваља Прераст и Вратанске капије, немају маркетинг. Али овакво вајарско дело природе, ја бар нигде нисам видела. Невероватно место, као да је нека виша сила извајала капије и поноре у земљи.
Пећина није уређена за посетиоце. Путник намерник уколико крене путем који од раскрснице води ка прерастима видеће величанствене камене прерасти и Копајкошарску речицу која понире у пећину. И одавде, где река увире у пећину, може се ући у унутрашњости, испод стена. Али…
Путнику намернику се не препоручује самосталан обилазак пећине. Јер има безброј лавирината, ходника, понора, сифона, бигра…
Невероватни облици рељефа. Легенде кажу да се овде играју вилинска кола, да се појављују духови шуме. Вероватно се везују за ову дивљину неке урбане легенде, мистичне приче о којима само знају мештани.
.
Рипаљка
Десно од раскрснице, путник намерник може видети пећинску окапину дугу око тридесет метара. Постоји табла на којој пише да је ту било станиште Милутина Вељковића. И водопад који прави речица на изласку из понора.
Прво ћете угледати водопад и каскаде Копајкошарске реке- водопад Рипаљка. Осим оне чувене Рипаљке у Сокобањи, ево још један леп водопад са истим именом, само мањи и непознат јавности. Карактеристичан назив у овом крају за све водопаде. Затим степенице и уређена стаза води до окапине.
Пећина Самар
Они који су истраживали пећину уочили су богате пећинске украсе, сифонске изворе, ходнике, лавиринте, тунеле, бигарне дворане…Дуга је око три километара.
Ко је био Милутин Вељковић
Милутин Вељковић је био српски спелеолог, физичар, електричар постао је познат јавности тако што је провео 464 дана у пећини Самар у Копајкошари. У пећину је ушао јуна 1969. године а изашао у октобру 1970. Оборио је Гинисов рекорд који је са 109 дана држао Француз Анри Фију. Његов рекорд и након педесет година није оборен.
На овај корак одлучио се добровољно реализујући истовремено научни експеримент. Добровољно је био зазидан у пећини Самар.
У свом подухвату успео је одржавањем радио везе са селом. Током свог боравка истраживао је просторије пећине, бавио се археолошким истраживањима, пронашао је вилицу пећинског лава, копље ратника из неутврђене епохе.
О свом боравку у пећини, Милутин је објавио књигу „Под каменим небом“- дневник који је водио током свог самовања.
У селу постоји етнографски музеј. У музеју се налазе специјалне поставке посвећене Милутину Вељковићу. Али затворен је. Када и како ради, не бих умела да кажем.
Суморна демографска слика засењује све друго остало. Да ли ће се нешто променити на боље, не зависи само од воље појединца. Много фактора утичу да се оживе запуштени крајеви, не само овде, него и у осталим деловима Србије.
Годинама се прича о миграцијама и демографији али услови живота у руралним срединама нису се поправили. Нису изграђени путеви, инфраструктура, не функционише превоз. Људи нису размишљали да искористе оно што имају и направе од тога своје предузеће, породични посао; они који су то желели, држава није омогућила.
На овом путу можете скренути и у правцу Бање Топило.
Бања Топило
Бања Топило
Мало позната бања. Али кажу да су њене воде веома лековите.
Ова бања није као Сокобања или Врњачка, није урбана, завучена је на слепом путу. Kада скренета са пута према бањи као у некаквом левку да силазите. Овде углавном долазе викендаши, кампери и они који имају здравствени проблем.
На дну левка протиче кроз своју клисуру Топоничка река. Путујући за Ниш, преко моста на овој реци се пролази, види се и њено ушће у Јужну Мораву. Ништа посебно- огледа се наш менталитет- ђубрана обична. Али овде у клисури та иста речица је прави дар природе, лепота коју треба видети и доживети. О лепотама ове реке прича се и у планинарскиум круговима. Помиње се њено извориште на планини Девици као ремек дело природе. Али још увек нисам успела да нађем пут.
Задње две године, захваљујући корони, отворили су нам се нови путеви и то кроз сопствену земљу. За многе, до короне, једини путеви су били Грчка, Црна Гора, Златибор и Копаоник. Одједном на све стране отварају нам се путеви кроз Србију. И онда схватимо да на тим путевима има шта видети. И просто не верујемо да су те лепоте код нас.
Људи прелазе километре и километре да би видели неку природну реткост, да би изашли на видиковац, да закораче у авантуру. Тим људима треба понудити да негде нешто поједу, попију, преспавају. Па ће онда ти исти људи купити неки домаћи производ. Па ће се вратити поново уколико буду задовољни и даће препоруку и високу оцену. На тај начин читав ланац привреде ће се покренути.
Можда ће вас занимати:
Поделите ваша искуства са ваших путовања
Пратите нас и упознајте најлепше пределе Србије
pratite našu fb stranicu
Kroz Srbiju i dalje
Упознајте Србију, природне лепоте, културно и историјско наслеђе. И даље, ван Србије....
Ostavite svoj komentar