На око петнаестак километара од Алексинца, међу столетним липама, у несвакидашњем миру и тишини, која се може ослушкивати, налази руска црква посвећена Светој Тројици.  Црква се налази селу Горњи Адровац,  изграђена је на месту где је руски пуковник Николај Рајевски погинуо. Липе, које су засађене у дворишту цркве  донешене су  из села Разумовка, са имања породице Рајевски. Давне, 1876. године, у септембру,  водиле су се жестоке борбе код села Горњег Адровца . У жестоком окршају, пуковник Рајевски  погинуо је на бојном пољу.

На сасвим обичној фикцији, на измишљеним догађајима Италијани су направили спектакл.  Обичну терасу у Верони, Италијани су претворили у мамац за туристе. Одлично зарађују на фиктивним ликовима Ромеа и Јулије. Румуни, од филмске приче о Дракули, направили  сјајан посао.

У околини Алексинца, у самом Горњем Адровцу, имамо историју, истините ликове, истините догађаје. О овим догађајима писао је Лав Толстој у свом роману Ана Карењина. Али овде нема ко да прича романсиране приче, нити да направи причу која би привукла посетиоце.

Руска црква у Адровцу не налази се у планинској забити већ у питомој долини.  Али до ње је скоро немогуће доћи. Пут је узак, у јако лошем стању. Црква је отворена, али празна.  У самом селу, ко зна колико још има живих душа. 

Да којим случајем породица Рајевски није покренула иницијативу да се подигне спомен црква на месту погибије пуковника, не би постојао, ама баш ниједан материјални доказ да су се овде водиле борбе за независност и слободу Србије. 

 

Српско- турски ратови 1876-1878. године

 

Русский памятник Руски споменик у Алексинцу, посвећен палим руским добровољцима у српско- турским ратовима 1876-1878. године.

Године 1875.  у Херцеговини избија устанак против Турака, под називом Невесињска пушка. Отвора се велика Источна криза у којој се укључује Србија. У Делиграду 18.(30) јуна 1876. године, Србија објављује рат Турској. Прокламација о објави рата Турској прочитана је истог дана постројеној војсци на брду Рујевица, изнад Алексинца, у присуству кнеза Милана Обреновића.  Српска војска започиње ратне операције, али и Турци крећу у офанзиву.  Стижу руски добровољци који долазе да помогну Србији да ослободи свој народ и  територију од Турака. На удару је био Алексинац и околна села. Чувена Шуматовачка битка водила се августа 1876. године. На левој обали Јужне Мораве, у борбама код села Моравца, истакао се тек приспели руски добровољац Николај Николајевич Рајевски.

Те давне 1876. године, села у околини Алексинца, дуж Мораве била су опустошена и похарана до темеља. Над народом је по ко зна који пут почињен невиђен и нечувен зулум.

Епилог српско- турских сукоба је признање независност државе Србије на Берлинском конгресу 1878. године. Након вишевековног ропства, Србија поново постаје независна и суверена држава.

 

Ко је био Николај Рајевски

Пуковник Николај Николајевич Рајевски био је руски добровољац који је дошао у помоћ Србији са још око 3.000 руских добровољаца у време Првог српско-турског рата 1876-1877. године. Рођен је 5. новембра 1839. године од оца Николаја и мајке Ане, у граду Керчу, у коме му је тада службовао отац.  Отац Николај био је генерал- лајтнант руске војске, умро је млад оставивши двојицу синова, Николаја од четири и Михаила од две године. Мајка Ана преузима бригу о подизању и васпитању деце. Николај и Михаил завршили су студије на Физичко-математичком факултету Московског универзитета, након чега ступају у гардијски хусарски пук руске војске.

Николај је током студија показивао интересовање за књижевност и историју словенских народа. Течно је говорио француски, немачки, енглески и српски. Године 1867. године долази у своју прву мисију на Балкану. Послао га је комитет из Одесе. Његов задатак је био да утврди стање у коме се налази српска коњица. Имао је и други задатак, да путује Србијом и утврди стање на путевима у случају рата. О свему је детаљно известио министра војног српске владе Миливоја Блазнавца. У свом извештају је дао предлог реорганизације српске коњице и извештај о стању на путевима у Босни. Очекивао је да ће тамо бити поприште сукоба између Турске и Србије. Извештај подноси и војном министру руске владе и у њему наглашава неопходност слања руских официра  у Србију ради обуке српске војске.

 

Када су отпочели српско-турски ратови, 1876. године, Николај Рајевски кренуо је из Одесе на српски фронт. Српске новине у броју од 21. августа 1876. године, пренеле су вести руских новина о доласку пуковника Рајевског у Србију. Пре поласка, командовао је стрељачким батаљоном у Севастопољу. Дао је оставку да би дошао у Србију.

О боравку Рајевског у Србији, писали су публициста Пера Тодоровић, доктор Владан Ђорђевић, штабни официри српске војске. Када је пуковник Рајевски стигао на Моравски фронт, турска офанзива била је у пуном јеку. Послат је код села Моравца на левој обали Јужне Мораве јер су ти положаји били најугроженији. Пуковник Рајевски је добио команду над десним крилом српске одбране, храбро се борио са својим јединицама за шта је добио орден- Таковски крст.  После овог догађаја пуковник Рајевски налазио се у Главном штабу у Алексинцу.  По причи, боравио је у згради на почетку данашње Таушановићеве улице. Данас, та зграда више не постоји, срушена је између два рата.

После неуспеха турске војске на Шуматовцу, линија фронта се преноси на пољу код Горњег Адровца.  Циљ турске офанзиве био је да заобиђу Алексинац и продуже надирање на север левом страном Јужне Мораве. Прозревши намеру Турака, генерал Черњајев је груписао 16 батаљона и 5 батерија под командом потпуковника Јована Поповића. У боју код Адровца који је започео 1. септембра 1876. године, Турци су жестоко напали српску војску. Српске трупе су почеле да напуштају фронт и линију одбране. Видевши да се линија фронта распада, генерал Черњајев шаље пуковника Рајевског да преузме команду над трупама и одржи положај, бар један сат док не пошаље појачање. Пуковник успева да врати на положаје растројену српску војску, а потом наређује добошарима и трубачима да дају знак за јуриш, па под његовом командом отпоче борба. Око 16 часова поподне, погодио га је непријатељски куршум у главу и на месту остаје мртав.

Николај Рајевски је погинуо на бојном пољу у Горњем Адровцу. Тело Николаја Рајевског пренешено је са фронта у манастир Свети Роман, где је привремено сахрањено. У порти манастира, тело је почивало десетак дана.

Манастир Свети Роман

 
Прочитајте и

Шуматовачка битка

 

Николај Рајевски

Манастир Свети Роман, место на коме је био сахрањен пуковник Николај Рајевски. На овом месту остало је срце и унутрашњи органи, док је тело балсамовано и пренесено уз војне почасти у Разумовки

 

Прочитајте још:

МАНАСТИР СВЕТИ РОМАН

По тело пуковника, на захтев Ане Рајевске, дошао је дугогодишњи пријатељ Рајевског, потпуковник Константин Кесјаков. У Србију је допутовала и мајка пуковника Рајевског, Ана Рајевска. Желела је да оде на место погибије, али јој није одобрено, јер су Турци заузели Горњи Адровац.

Пре него што је враћано у домовину, тело је балсамовано. Процес балсамовања, подразумева вађење унутрашњих органа. Постоји легенда да је његово срце остало у првобитном гробу. Ова легенда поткрепљена је истинитим догађајима.  У најновијој историји манастира Свети Роман, аутор протосинђел хаџи Никодим Ђураков, пише да  „очевици тврде да му је утроба враћена у исти гроб, који после тога скромно обележен и остао такав до данашњих дана.“ Игуман Данило Недељковић био је један од очевидаца. Он је примио тело Рајевског допремљено са ратишта, августа 1876. и био сведок догађаја- видео је све што се дешавало.  

Све ово указује да првобитна гробница није празна.

Првог септембра 1876. године, кренула је поворка за Београд у пратњи Керсјакова. У Саборној цркви у Београду тело је било изложено, а потом одржан парастос. Након опела, у пратњи београдског гарнизона, уз војне почасти, посмртни остаци су пренети на пристаниште. Са савског пристаништа, уз грмљавину топова, брод Делиград, са посмртним остацима пуковника Рајевског отпловио је за Одесу.

Сахрањен је у Крестовозвижденијској цркви (Црква посвећена Возвиждењу Часног крста) – породична гробница Рајевских, на породичном имању Рајевских у Разумовки.

 

Српско- турски рат у роману Ана Карењина

Рат који се помиње у роману Ана Карењина , Русија не води директно. Али њени људи, њена војска, командни кадар активно учествује у рату који Русија води на туђој територији. Тај рат је закулисна игра међународне политике.  Тај рат се у роману не види, али о њему се говори по салонима, кулоарима, клубовима, за ручковима. Он изазива немир само на железничким станицама са којих испраћају добровољце на ратиште у Србији. Само се ту осећа еуфорија.  Мотиве због којих добровољци одлазе на ратиште, Толстој је највероватније црпео из репортажа које је с лица места слао Глеб Успенски. Његове репортаже објављују се у листу Отаџбински записи. 

Добровољци одлазе на фронт у вагонима друге класе и многи су међу њима пијани. Свако од њих има своје мотиве због којих одлази у Србију. Живети и мрети, у роману је за многе добровољце „један исти ђаво“. Рат, Толстој показује као један од начина служења животу.

 

Николај Рајевски и Алексеј Вронски

Лав Толстој је лично познавао пуковника Рајевског.  Због тога, руски историчари и историчари књижевности сматрају да је пуковник Рајевски послужио као прототип за јунака Толстојевог романа „Ана Карењина“. На српском ратишту, погинуо је велики број руских солдата. Ти људи су савременици Лава Толстоја. О њиховом одласку на ратиште пише Лав Толстој.  У историји и књижевности забележен је пуковник Николај Рајевски,  јер је био пријатељ и познаник Лава Толстоја.

Ова чињеница је послужила да се на нашим друштвеним мрежама, пише и говори све и свашта. Углавном, таблоидни медији поистовећују пуковника Рајевског и Вронског, толико иду далеко, да се изједначава фикција и стварност.  Не истиче се улога пуковника Рајевског у рату са Турцима, него се плете фиктивна сладуњава прича из Толстојевог романа. 

Пуковник је историјска личност, Вронски, плод пишчеве маште. Око лика Вронског роје се мотиви из официрског живота у којем основни тон дају пијанке, коњи, жене. Ти мотиви карактеришу читав официрски кадар. 

Толстој свог јунака шаље на ратиште и ту је крај. О њему даље више се не говори и не знамо његову судбину у рату.  Мотиви одласка на српско ратиште код  Вронског су суицидни. Пуковник Рајевски годинама ради на словенском питању и пре српско-турских ратова долази у Србију по задатку.  Пуковник служи идеји свесловенског ослобођења и са том идејом одлази у рат.

 

Пријавите се и добијајте најновије текстове путем е-поште

 

 

 

 

 

 

 

 

Click to rate this post!
[Total: 0 Average: 0]

Ostavite svoj komentar