Манастир Покрова Пресвете Богородице у Ђунису
Манастир Покрова Пресвете Богородице у Ђунису нису изградили српски владари или велможе. Настао је ту, где јесте, по жељи Пресвете Богородице.
Чуда се догађају. Догађају се да би се верни радовали, слабоверни учврстили у вери, а неверни привели на пут Божији. Чудима својим, Господ сведочи своје стално присуство међу људима
Манастир Покрова Пресвете Богородице налази се у општини Крушевац, у селу Ђунис. Од Крушевца се локалним путем креће за Рибарску бању, а тај исти пут преко Чокотиног брда довешће вас најпре до села Каоник. Скретањем лево према Ражњу и Алексинцу стижете убрзо у село Ђунис. Путоказ ће вас усмерити на скретање на десно. Бићете најпре окружени пољима кукуруза и пшенице, а онда испред вас указаће се свето место.
Уколико кренете из Крушевца према Ђунису, на путу, видећете таблу обавештења и усмеравање на којој пише „Милојкин гроб“. Многи неупућени људи не знају ко је Милојка и зашто се скреће пажња пролазницима да је ту у близини њен гроб. Била сам сведок неумесних коментара неупућених људи.
Милојка Јоцић је била тринаестогодишња девојчица којој се указала Мати Божија.
Уколико идете ауто-путем ка овој светињи, можете се искључити код Ражња или Алексинца. Пратите путоказ који усмерава за манастир Свети Роман. Али не скрећете са пута који се одваја за манастир већ идете у правцу села Ђунис. Мост преко Јужне Мораве и преоштра кривина испод железничког моста, расадници покрај пута су вам показатељи да сте на правом путу.
У Ђунису постоји неколико светиња. Видећете сигурно путоказе и скретања са главног пута који води до неке светиње. Једна од светиња је и Црква Свете Петке. О овој светињи прочитајте на следећем линку:
Не схватам и стварно ми није јасно каква су ова наша села. Куће одмах поред магистралног пута. Пролазе аутомобили, камиони, пољопривредне машине, пешаци који су приморани да се крећу по коловозу…једна општа саобраћајна гунгула у којој се не зна где ко иде. Одговор можда лежи у томе, да су насељена места настајала поред река, путева…али у прошлости, коњска и воловска запрега биле су једино превозно средство и није био толики проток саобраћаја.
Место са кога је потекла вода из камена
Манастир се налази на падинама Јастрепца. Од села је удаљен три до четири километара. Налази се у дубодолини која одише несвакидашњим миром и тишином. Место на коме се осећа присуство Духа светога. Место на коме се пројавила Мати Божија. Овде се могу чути птице, шум ветра, црквена звона и литургијске песме. Овде нико не нарушава мир и тишину. Овде је Бог и његова Мати са човеком и човек са њима. Са душама које пате и којима је потребан лек. Иштите и даће вам се.
А ја недостојни раб Божији дајем себи за право да пишем и говорим о овој великој светињи. Недостојна у сваком смислу. И без благослова црквеног старешине или свештеног лица.
Причу како је настао манастир испричала је у својој књизи „Вода из камена“ Љиљана Хабјановић Ђуровић. Ја ту немам шта да одузмем или додам Могу само од срца да препоручим књигу. На крају крајева, Љиљани Хабјановић не треба моја препорука, али књига је одлична.
У роману „Вода из камена“ није само испричана прича о постанку светиње. Књига је нека врста духовне хране. Несрећни и болесни наћи ће утеху. Они који трагају, показаће им се пут. Они који верују учврстиће своју веру. Равнодушни, преиспитаће своје поступке и ставове.
У роману упознајемо ликове, носиоце радње. Они нису представљени само у својим врлинама и манама. Сви су они у некој врсти огледала; огледала душе; онако како их Бог види. Говори се о гордости као људској особини и највећем греху пред Богом. Гордост је сатанин грех. Гордост је узрок свих осталих грехова- прелест, похлепа, похота, ситничарење…
Не могу да се тачно сетим како сам сазнала за ову светињу. Често сам одлазила у манастир Свети Роман. Можда сам тамо сазнала од верника, можда ми је неко сасвим случајно поменуо, па сам онда прочитала књигу „Вода из камена“, која ме је просветлила у сваком смислу. А можда је било и обрнуто…
У манастир сам отишла по позиву Пресвете Богородице. Можда то неком звучи чудно, али људи који су имали призиве или провиђња, знају о чему говорим.
Наиђе тако лош период. Толико лош, да човек од муке не зна шта ће са собом. Не види излаз,не назире се крај проблема. Где да се окрене, свуда црно да црње бити не може.
Исус Спаситељ
У својој несрећи, у сну угледам жену, у тегет плашту, у свом сјају и слави. То је била небеска краљица- Мати Божија. Ујутру, када сам се пробудила, ја не могу да речима искажем колику снагу сам имала у себи. Ја сам била јака. Ја сам могла све да урадим. Ја сам могла и са својим проблемима да се носим. Ја сам могла планине да да померим. Толико вере и толико самопоуздања ја у животу нисам никада осетила. Ја сам била на крову света, иако сам бивствовала у својој суморној свакодневници.
Силно сам желела да одем на то свето место у Ђунису. Нисам знала ни где ни како. Али, ако те неко одозго води, онда су ти сви путеви отворени.
Изабрала сам Дан Велике Госпојине за посету манастира. Богородичин празник је, поклонићу се икони Богородице у њеном манатиру. Крећем поподне, после радног времена, а и због тога што је вућина неподношљива. Успут, локални свештеник јавља да је можда манастир затворен. Идем даље, нећу да се враћам.
Свештеник је био у праву. Манастирска врата су била закључана и закључавају се у 18 часова. Али однекуд, црквењак, човек из мог краја види регистарске таблице и отвара врата. Са нама улазе људи из Крушевца и из далека, ваљда из Босне су дошли. Мука их је сигурно натерала, па их Пресвета Мати прима под својим Покровом. Сигурно је и сама Богородица желела да нас прими под својим Покровом и пружи утехуи помоћ.
Велико бденије на Празник Покрова Пресвете Богородице
Одмах сам кренула ка новој, великој цркви на којој, испред улазних врата, осликани су у пуној величини Исус Спаситељ и његова мати. Добро је бити овде, како рече Петар на Синајској гори. Да, заиста је добро бити овде, у миру и тишини, где се осећа присуство Бога живога и његове матере и Духа Светога.
Велика црква
Велику цркву је освештао блаженопочивши српски патријарх Павле, 14. октобра, на Дан Покрова Пресвете Богородице. Тог дана, долазе верници из православних земаља, али и верујући људи који су друге вере да присуствују заједничкој молитви и великом бденију. Изградња Велике цркве је започета 1977. године, али су радове зауставили комунисти.
Мала црква
Десно од Велике цркве налази се мања црквица. Ту је првобитно била саграђена црква брвнара. Ту се пројавила Мати Божија. У малој цркви, игуманија манастира и монахиње служе вечерњу литургију. На олтару стоји камен на коме се пројавила Пресвета Богородица.
Мала црква је изграђена убрзо након пројављивања Божије мајке и чудесних исцељења која су се догађала. Али општинске и црквене власти срушиле су првобитну црквицу и олтар. Нова црква је изграђена 1934. године по благослову владике Николаја. Свети архијерерски сабор Српске православне цркве доноси одлуку да се црква Покрова Пресвете Богородице прогласи манастиром.
На месту где је пао крчаг који је Богородица бацила, потекла је вода из камена. Овде се верници спуштају до извора воде. Са овог извора, болесни су оздравели, непокретни проходали, неми проговорили…
Манастир има свој конак у коме могу преспавати путници намерници.
Овде живе слатка створења
А моји проблеми су сами од себе нестајали, црна баријера око мене је нестајала. Опет сам видела светлост дана. Назиралису ми се неки нови путеви и видици.
Пријавите се и добијајте путем е- поште занимљиве текстове
Ostavite svoj komentar