Манастир Острог- толико интересантних прича везује се за ову светињу. Далеко се чују приче о великој светињи и о чудима која се дешавају под Острогом; о самом Светом Василију Острошком, чудотворцу; На све ове приче надовезују се актуелне приче о очувању светиње и вере, приче о Црногорско-приморској митрополији. И све те приче никада се не испричају до краја, увек се појави или недостаје неки каменчић у мозаику прича.
Манастир Острог
Моја прича о Острогу почиње у сну. У сну сам видела једну просторију, један ходник и врата. Иза тих врата наслутила сам да се налази некаква архива, штампарија, неко место где се чувају списи, хартије и сл. Тада нисам знала да се тај ходник налази у манастиру у стени.
То је тај ходник кога сам видела у сну. Али ја заиста не знам шта је иза затворених врата. Можда је заиста нека архива манастира коју сам наслутила у сну, можда су манастирске келије, а можда и не.
Пут на Острог отворио ми се изненада. Добила сам ово ходочашће као поклон. Али ја не могу да објасним какав отпор сам имала. Нека демонска сила ме је одвраћала и одвраћала. Знала сам да онај са роговима покушава да ме одврати од пута. Али ћутала сам и чекала тренутак да кренем. Питала сам себе, да ли сам достојна да одем у ту светињу и станем пред живом сликом свеца. Кажу, да тамо иду само они које Свети Василије позове.
Да ли је то мене светац звао или шта већ, не знам. Само ме је мучило, да ли сам достојна?! И отпор у себи који сам имала. Обилазила сам многа света места- Богородичин манастир у Ђунису, Свети Роман, Саборну цркву у Јашију у којој су изложене мошти Свете Петке. Нека сила ме је вукла у манастир у Ђунису, па у Манасији, у Саборној цркви у Београду…зашто се у мени сада ствара отпор да одем у једну велику светињу. Привилегија је бити на једном оваквом светом месту, поклонити се моштима живог свеца.
Манастир Острог
Манастир Острог налази се недалеко од Даниловграда. Смештен је на стрмој, вертикалној литици, Острошкој греди. Уздиже се високо изнад Бјелопавлићке равнице. Име Острог потиче од речи „оштар, оштри“.
Најупечатљивији део целокупног острошког комплекса је Горњи манастир где се чувају чудотворне мошти Светог Василија. Његове мошти учиниле су ово место најпосећенијим манастиром Српске православне цркве. У Горњем манастиру постоје две пећинске црквице. Горња црква, посвећену Часном Крсту и доња црква посвећена Ваведенију Пресвете Богородице. У њој су изложене мошти Светог Василија. Садашњи изглед келија у манастиру је новијег датума јер су старе изгореле 1923. године. Од 1923. па до 1926. године обновљен је манастир. Подигнут је тада манастирски конак. Манастирски конак је и касније обнављан јер се услед обрушавања стена стари конак био оштетио.
О постојању ове светиње постоје подаци још из доба кнеза Властимира и његових синова Мутимира и Гојника. Сматра се да су овде браћа Ћирило и Методије и њихови ученици приводили Србе хришћанској вери. Срби су се овде крстили и прелазили у хришћанство за време Властимировића, Немањића, Балшића, све до доласка Турака.
Овде су наставили да живе испосници,који су ту нашли погодно место за свој усамљенички и подвижнички живот. У испосницама у стени боравио је монах Исаија из села Попа крај Никшића. Монах Исаија био је претеча Светом Василију, као што је Јован био Христу. Припремио је ово свето место за долазак Светог Василија. Турци су спалили његове мошти, али нису успели да угасе веру хришћанску. Пламен његових моштију обасјао је Острошки манастир.
Свети Василије долази у ове крајеве из херцеговачког манастира Тврдош који се налази недалеко од Требиња и кога су тада порушили Турци.То је било време када су Турци мучили народ, одводили у ропство, убијали људе. Са друге стране, православни народ био је под притиском католичке цркве која је на све могуће начине вршила притисак да народ покатоличи. У православне земље послати су језуити који су у народу ширили католичку пропаганду. Захваљујући Светом Василију, многе породице су сачувале своју изворну православну веру. Свети Василије је делио судбину народа, обилазио је људе, помагао сиротињу, пружао утеху. Народ је препознао живог светитеља, одлазио к њему тражећи савете и утехе. Због свог мисионарског рада Турци су желели да га убију. Због тога се привремено склањао у Русију и на Свету гору.
Након што су похарали манастир Тврдош, Свети Василије долази у ове крајеве и настањује се у Острошким испосницама. Пре тога боравио је у Пјешивцима, али то место није било сигурно.
У Острогу поче окупљати око себе друге монахе и подвижнике. Обнавља цркву Ваведења Пресвете Богородице коју су саградили претходни испосници. Касније саградиће цркву Часног крста. Када се увећало братство манастира, он постави Исаију, унука монаха Исаије за првог игумана манастира.
Комплекс манастира састоји се од Горњег и Доњег манастира. Када наилазите прво се види црква Светог Станка. У овој цркви се обављају обреди крштења верника. Доста ходочасника долази са намором да се крсти под Острогом. Станко је био малени дечак кога су убили Турци 1712. године јер није хтео да каже Турцима где су похрањене мошти Светог Василија. Мошти дечака Станка почивале су у горњој цркви а потом су пренешене у доњој цркви посвећеној овом дечаку. Ова црква је новијег датума,
До Горњег манастира може се доћи вијугавим путем који води из долине. Може се пешачити. Постоје комби превозници, локални таксисти који ће вас до манастира одвести за један евро.
До Горњег манастира може се доћи окомитом стазом Светог Василија. Овом стазом неки верници иду боси. Остављају на огради своје чарапе. Неки не могу да газе по оштром камењу па се не изувају. Упућени кажу да Свети Василије цени сваки напор и подвиг који обичан човек уложи.
Овом стазом корачао је Свети Василије до Горњег манастира. И из манастира је овом стазом силазио у народ. Овом стазом је голим рукама износио камење за грађење цркве и келије.
Стаза Светог Василија
Стаза Светог Василија
Доњи манастир- Митрополит Василије купио је земљиште, подигао је амбар и кућу за монахе. Касније, од свега овог постаде Доњи манастир Острог. Црква манастира посвећена је Светој Тројици и подигнута је 1824. године. Изградњу цркве одобрио је црногорски митрополи Петар Први.
Манастир Острог
Манастир Острог
Ја не могу да опишем колико је ту народа који долази са свих страна. Долази народ не само из православних земаља него има католика, протестаната. Док смо чекали у реду на се поклонимо светим моштима, наишли су браћа и сестре у Христу чак из Лимасола са Кипра. Народ нон- стоп долази. Свештенство манастира се постарало да ходочасницима буде на услузи и учини им пријатан боравак. Постављени су сунцобрани дуж читавог дворишта како верници не би стојали на јаком сунцу. Редарственици доносе кадице пуне грожђаубраног са манастирског имања, како би се људи освежили .
Манастир Острог
За оне који желе да преноће под Острогом, редари деле ћебад, деке. Може се спавати на отвореном, а може и у конаку. Искрено, загушљиво је у летњим месецима у конаку. Постоји и доњи конак манастира, али боравак у њему се плаћа. Много је људи, превише. У једном тренутку, боже ме опрости што тако кажем, налазим се у великој светињи, личило ми је на један велики колективни центар у коме се људи грабе за место, ћебади…Редарственици имају велики посао как би збринули сав тај народ.
Манастир Острог, конак манастира
Ноћ под Острогом. Испред конака манастира не може се проћи од народа. Испред капије па све до пута- људи. И нон- стоп долазе. Закрчен је и коловоз, нема се где проћи. Изјутра рано, трубе возила, превозници..који не могу проћи коловозом.
Манастир Острог
Напољу, заобићи ће вас и киша и олуја. Нећете осетити да спавате на бетону. Осећа се мир, спокој. Неко над верницима бди и брине се о људима да им не буде хладно, да их не мокри киша, да нађу свој мир и исцељење. Место под сунцем у заједништву и љубави. А народ ко народ, отима се, свађа, галами… Шаренолика је маса људи- несрећни, болесни, богаљи, здрави, бездетни. Неки су на путовању па сврате да виде Острог, запале свећу и помоле се. Клече мршаве главе, гурају се некуд и све тако у круг.
Преко разгласа свештеници држе литургију. Једноставно је немогуће да толики народ уђе у цркву.
Манастир Острог
На овом месту се упокојио Василије Острошки док се молио Господу. Упокојио се мирно, без болова и патње, лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији. Из стене поред које се упокојио израсла је винова лоза, иако у стени нема нимало земље. Тело је било сахрањено у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божије.
Народ је долазио на гроб свеца као што је долазио и за време његовог земног живота. На гробу се почеше дешавати разна чуда која ни до данас у Острогу не престајаху.
Монаси су били приморавани да крију тело Светог Василија како га Турци не би спалили. Најпре је тело било закопано недалеко од манастира, покрај реке Зете. Тело је било закопано око годину дана, река је плавила, али вода није дотакла ни ковчег, ни тело.
Омер- паша опкољава црногорску војску којом је командовао војвода Мирко Петровић. Водиле су се тешке борбе под Острогом. Уз помоћ свеца, Црногорци одбијају Турке и односе мошти у Цетињски манастир, где су биле изложене покрај моштију Светог Петра Цетињског.
Манастир Острог, лоза Светог Василија
Православни народ Црне Горе и дан данас брани своје светиње од оних који би да униште православље.
Пратите и нашу фејсбук страницу
Kroz Srbiju i dalje
Упознајте Србију, природне лепоте, културно и историјско наслеђе. И даље, ван Србије....
predelisrbijablog.rs
Голгота Србије у Великом рату, страдање српског народа у Албанији, страдања народа на острву Видо и Крфу. Плав...
Ostavite svoj komentar