Манастир Манасија

Манастир Манасија – бисер средњoвековног неимарства. То је последња монументална грађевина српске државе која се осипала пред налетима Турака. Манастир Манасија представља споменик културе од изузетног значаја и непокретно културно добро. Налази се код Деспотовца, на десној обали реке Ресаве. Припада Браничевској епархији Српске православне цркве.

 

Стаза која води до манастира. Виде се велике зидине које окружују манастир. Закорачите и доживите српски средњи век.

Манастир Манасија

Манастирска црква посвећена је Светој Тројици и грађена је од 1406 до 1418. године. Освештана је о празнику Светог духа. Ктитор манастира Манасија, деспот Стефан Лазаревић. Према биографу Константину Филозофу деспот је „живео заједно са источнима и западнима“, па се у потрази за најбољим градитељима обратио неимарима из приморја. Деспот је желео да по лепоти његова задужбина засени све остале грађевине тога доба. Зато је тражио најбоље градитеље и неимаре.

По архитектури, манастир Манасија припада Моравској школи али има елемената и Рашке школе. Сматра се да су Манасију започели градитељи у знаку моравског стила, довршили је други неимари романичке односно рашке школе. Деспот је задужбину опасао дебелим зидинама с једанаест великих кула. Око зидина постојали су ровови, а куле су имале зупце за стрелце. Највиша је Деспотова кула.

Турска освајања

Прва страдања манастира почела су већ 1456. године када је избио велики пожар. Не зна се колика је штета али се претпоставља да су уништене фреске манастира и да је изгорела манастирска трпезарија и остале помоћне зграде. Падом деспотовине 1459. године, манастир заузимају Турци. Постоје подаци да су манастир користили Турци јер им је било значајно утврђење ради одбране. Претпоставља се да је постојала муслиманска богомоља јер се у попису 1516. помиње хатиб и имам.

Вековима је трајала мукотрпна борба за опстанак. Почетком 17. века, стара припрата је разорена од барута који су у њој чували Аустријанци. Манастир су почели да обнављају Аустријанци, након што им је Пожаревачким миром припао северни део Србије, Срем и Банат. Обновљена је припрата 1735. која је страдала у експлозији. Претпоставља се да је постојала и школа за свештенике и да је обновљена преписивачка делатност. Монашки и културни живот манастира је поново замро, након што је манастир понов припао Турцима.

Књаз Милош Обреновић, након ослобођења, образује комисију која има за циљ да процени степен оштећења цркава и манастира. Тако је комисија констатовала да је манастир у јако лошем стању. По наређењу књаза, почињу рестаураторски радови на обнови светиње.

 

Манастир Манасија – Ресавска школа

До 18. века називан је Ресава. У Манасији је постојала чувена Ресавска преписивачка школа. Познат је као велики центар за преписивање старих српских књига- Ресавска школа. Књиге су преписиване по начелима Константина Филозофа, који је у периоду од 1423-1426 године објавио Сказание о писменима(правопис, који је четири века старији од Вуковог). У Ресави су рукописи преписивани у онолико примерака колико је било потребно. Преписивала су се не само дела књижевне вредности, већ и црквене књиге за свакидашњу употребу- по српским црквеним правилима из 14. века. Сваки поп је морао да има 9 књига: апостол, јеванђеље, литургију, триод, номоканон, октоих, службу празницима господњем и чтенија на поуку. За књиге из Ресаве се говорило да су добре поуздане, добро урађене, без грешака у речима и слогију (слогу) и оксију (акценту). У манастиру је писао и сам деспот Стефан. Ту је свети деспот написао „Слово љубве.“ Књиге су биле украшене минијатурама, иницијалима.

Манастирска трпезарија

Трпезарија манастира је била највећа грађевина те намене у то доба. Састојала се од приземља и спрата. Приземље је било укопано читав један метар у земљу. Површина је износила око хиљаду квадрата. Капацитет је био око 250 до 300 особа. Претпоставља се да је приземље служило за обедовање а на спрату се налазила библиотека, скриптарница, али постоје и супротна тврђења да је цела зграда била у функцији кухиње, трпезарије, оставе са храном.

Постоје остаци помоћних просторија различитих намена које су уништене у пожарима.

Манастир Манасија – Архитектура

Манастир Манасија, Ресава, има основу у облику развијеног уписаног крста под утицајем архитектуре на Светој Гори. Наглашен вертикализам и одмерене пропорције, донели су јој епитет најскладније српске цркве средњег века. Мали број фресака је сачуван, али и на њима се показује вредност ресавске ренесансе.

Манастир Манасија

Манастир Манасија- земаљско и небеско царство

Ремек дело средњевековног неимарства

Манастир Манасија

Манастир Манасија

Дон- жон кула, Деспотова кула

Деспотова, односно дон жон кула. Има четвороугаону основу, представљала је темељ одбране манастира

 

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:    
Пад српске деспотовине
КОСОВСКА ЛЕГЕНДА
                        

И поред великих оштећења, сачувана је једна трећина фресака. Довољно да се у пуном сјају покаже сва лепота средњовековног сликарства и неимарства. Међу најзначајније композиције је ктиторски лик деспота Стефана који држи у рукама модел своје задужбине и оснивачку повељу. Крунише га Христ а анђели му даривају мач. Очуване су фреске Светих ратника на сверном и јужном зиду, односно у певницама манастира. Затим композиције пророка Давида и Соломона и „Рука господња“. Сачуване су неколико композиција из циклуса Христовог живота- композиције о милосрдном Самарићанину, богатом и убогом Лазару, Христос као дечак у храму јерусалимском.

                                                        манастирска звона

Приликом рестаурације манастира, пронађена је гробница за коју се верује да ту почива Свети Деспот. Иако је урађена ДНК анализа и резултати су показали да се ради о Лазеревом сину, историчари и даље имају недоумице. Слична гробница постоји и у манастиру Копорин, за коју се верује да у њој почива Деспот, а да је у Манасији млађи син кнеза Лазара, Вук Лазаревић.  ДНК анализа костију пронађених у Копорину, није обављена, пошто владика Браничевски није дао сагласност за њихову анализу.

Манастир Манасија

Конак манастира

                                                                            Конак манастира

Живопис Ресаве, заједно са оним у Каленићу, означава последњу етапу у развоју српског средњовековног сликарства- декоративност, поетичност, изванредан цртеж и боја у којој доминира азурно плава и злато.

Пратите нас и упознајте српску културну баштину. Пријавите се и добијајте вести путем е- поште

 

Пратите нашу фејсбук страницу

Click to rate this post!
[Total: 0 Average: 0]

Ostavite svoj komentar