Kopaonik nekada
Kopaonik- sinonim za zimovanje, odmor, rekreaciju, nacionalni park…Nekada je tu bila gusta jelova šuma. Visoko četinarsko drveće gospodarilo je prostorom. Proplanci, planinski potoci…sve je dočaravalo jednu idiličnu sliku. Iako je tu bio prisutan čovek, ravnoteža između čoveka i prirode je postojala. Kompleks hotela na vrhu Kopaonika uklapao se u ambijent. Naselje, odnosno kompleks hotela bio je okružen gustom četinarskom šumom, šumskim stazama, proplancima. Kopaonik je i tada za mondensko mesto.
Dolazila je elita, dolazili su sportisti, političari, estrada, putnici namernici, domaći i strani turisti. Van zimske sezone svuda naokolo postojale su šumske staze koje su vodile kroz gustu jelovu šumu, proplanci preplavljeni klekom i žbunastim rastinjem. Zimi bi bilo krcato, dolazio bi narod na skijanje, sankanje. Kopaonik ili Srebrna, Snežna planina kako su ljudi nazivali. Sve je to bila svakodnevnica jednog turističkog centra, ništa neuobičajeno.
Kopaonik danas
Godine su prošle a od nacionalnog parka Kopaonik ostao je samo naziv. Žičare, gondole, gomile peska, šuta. Gomile plastike i razbacano smeće. Nema ničeg lepog. Čuju se dizalice, kranovi, buka sa gradilišta, jure kvadovi. Nema ambijenta, nema više one jelove šume, nema staza za šetanje, napravili džidže midže i to je to. Svuda beton. I u okolini vide se goli vrhovi, zgradurine i ništa više.
U svom tom sivilu, probili se šafrani, kao da prkose svemu. Plavo, žuto, belo cveće…male jelke tek iznikle. Kad tad neko će ih iseći i ukloniti jer su ispod žičare. U mali planinski vodeni tok nabacano smeće iz kojeg opet prkose šafrani.
Šafrani
Šafrani prkose vremenu i prostoru
Na najvećem vrhu, samo raskrčen put. Nema trave, nema rastinja, sve je uklonjeno. Gusta jelova šuma je proređena. Ostatak šume, oštećen je pod udarima vetra. Jak vetar polomio je vrhove jelki. Zbog toga se suše. Jadno izgledaju nekada planinske lepotice i goropadi. Da nije ljudske pohote i pohlepe, ljudskog smrada, to posečeno i polomljeno drveće, oplemenjivalo bi prostor.
Pančićev vrh
Pančićev vrh
Na Pančićevom vrhu, ništa od ničeg osim pogleda. Vidi se Rtanj, Šar planina…
OVDE VIŠE NI TRAVA NE RASTE
Ako je cilj nekome da protera obične ljude, uspeva mu to. Kopaonik, kao i Zlatibor postala su mesta za izbegavanje. Ali opet, se pitam, kako može da im bude lepo na ovakvom mestu?! Las Vegas može se izgraditi svuda i na svakom mestu; zašto uništavati komplekse šuma, prirodni ekosistem, životne zajednice…
U nacionalnom parku Kopaonik ja ne videh nijedan putokaz koji upućuje na neki prirodni fenomen, kompleks, osim za hotele i zabavni sadržaj. Na putu od Brusa pa do samog centra nema nijedna tabla koja bi usmeravala na područje od izuzetnog prirodnog značaja, istorijski spomenik. Nema obaveštenja da se u blizini nalazi srednjevekovno utvrđenje Koznik; u Brzeću videh putokaz na kome su slova poluobrisana a usmerava na Metođe. Ne znam da li na ovim prostorima postoje planinarska društva jer ne videh nijednu planinarsku oznaku ni na jednom drvetu, ni na jednoj steni.
Otpadne vode ulivaju se u planinski potok
Akcenat je stavljen na skijanje i sve vrti sve oko skijališta. Oko nečijih hedonističkih potrebe. Treba imati skijališta. Ali kada bi Švajcarci, Slovenci, Italijani, Francuzi uništili svoja prirodna bogatstva?! Kada bi Rumuni posekli ogromna stabla smrče oko Pojane Brašov ili Sinaje?!
Smrdi ceo Kopaonik na bahatost, kičeraj, pohotu, gramzivost…na ljudski smrad. I onda dođe zima, napada sneg i pokrije đubre, plastični otpad, šut, beton i srebrna planina zablista u punom sjaju.
Postoji i ona druga strana Kopaonika, a to je priroda, netaknuta, sakrivena u dubokim šumama. Tu stranu treba promovisati i sačuvati. Ukoliko smo toga svesni; Bistra voda, šume, čist vazduh su naša najveća bogatstva i toga moramo biti svesni.
Ja ipak smatram da je Kopaonik zaista lepa planina. Treba istražiti i promovisati onu lepu stranu Kopaonika, sakrivenu ispod grana jelki i smreka. U prvom planu, na žalost, uvek se ističe ona mondenska strana.