Kopaonik nekada
Kopaonik- sinonim za zimovanje, odmor, rekreaciju, nacionalni park…Nekada je tu bila gusta jelova šuma. Visoko četinarsko drveće gospodarilo je prostorom. Proplanci, planinski potoci…sve je dočaravalo jednu idiličnu sliku. Iako je tu bio prisutan čovek, ravnoteža između čoveka i prirode je postojala. Kompleks hotela na vrhu Kopaonika uklapao se u ambijent. Naselje, odnosno kompleks hotela bio je okružen gustom četinarskom šumom, šumskim stazama, proplancima. Kopaonik je i tada važio za mondensko mesto.
Dolazila je elita, dolazili su sportisti, političari, estrada, putnici namernici, domaći i strani turisti. Van zimske sezone svuda naokolo postojale su šumske staze koje su vodile kroz gustu jelovu šumu, proplanci preplavljeni klekom i žbunastim rastinjem. Zimi bi bilo krcato, dolazio bi narod na skijanje, sankanje. Kopaonik ili Srebrna, Snežna planina kako su ljudi nazivali. Sve je to bila svakodnevnica jednog turističkog centra, ništa neuobičajeno.
Kopaonik danas
Godine su prošle a od nacionalnog parka Kopaonik ostao je samo naziv. Žičare, gondole, gomile peska, šuta. Gomile plastike i razbacano smeće. Nema ničeg lepog. Čuju se dizalice, kranovi, buka sa gradilišta, jure kvadovi. Šarene se šlemovi radnika na baušteli. Nema ambijenta, nema više one jelove šume, nema staza za šetanje, napravili džidže midže i to je to. Svuda beton. I u okolini vide se goli vrhovi, zgradurine i ništa više.
U svom tom sivilu, probili se šafrani, kao da prkose svemu. Plavo, žuto, belo cveće…male jelke tek iznikle. Kad tad neko će ih iseći i ukloniti jer su ispod žičare. U mali planinski vodeni tok nabacano smeće iz kojeg opet prkose šafrani.
Šafrani
Šafrani prkose vremenu i prostoru
Na najvećem vrhu, samo raskrčen put. Nema trave, nema rastinja, sve je uklonjeno. Gusta jelova šuma je proređena. Ostatak šume, oštećen je pod udarima vetra. Jak vetar polomio je vrhove jelki. Zbog toga se suše. Jadno izgledaju nekada planinske lepotice i goropadi. Priroda ima svoje zakone, a jedan od zakona je i zakon krda. Životinje opstaju u krdu. Izdvojena iz krda, životinja je osuđena na propast. Drveće u šumi omogućava planeti da diše, da živi, usamljeno drvo, lomi se na vetru.
Da nije ljudske pohote i pohlepe, ljudskog smrada, to posečeno i polomljeno drveće, oplemenjivalo bi prostor.
Pančićev vrh
Pančićev vrh
Na Pančićevom vrhu, ništa od ničeg osim pogleda. Vidi se Rtanj, Šar planina…
OVDE VIŠE NI TRAVA NE RASTE
Ako je cilj nekome da protera obične ljude, uspeva mu to. Kopaonik, kao i Zlatibor postala su mesta za izbegavanje. Ali opet, se pitam, kako može da im bude lepo na ovakvom mestu?! Las Vegas može se izgraditi svuda i na svakom mestu. Las Vegas imaju i kod svojih kuća u svojim mestima boravka.
Aman ljudi, imate u svojim mestima kockarnice, klubove u kojima nastupaju nafrakane pevaljke, imate kupleraj barove, birtije, tamo žderite, prežderavajte se, šljokajte, uneredite se…radite šta hoćete. Ne moraju se uništavati planine zbog poriva, pohlepe,želje za dokazivanjem da sam ja neko i nešto, da ja sebi mogu da priuštim Kopaonik, luksuz…; Ako vam je dosadno u vašem gradu, idite u drugi, veći grad. Zašto uništavati komplekse šuma, prirodni ekosistem, životne zajednice…Ne želim ovakav ambijent, ovo je užas. Pre ću otići na Rilu, na Karpate, na Komove…neću da boravim kod kupler majstora, bosova, sitnih duša u ovako unakaženom ambijentu
U nacionalnom parku Kopaonik ja ne videh nijedan putokaz koji upućuje na neki prirodni fenomen, kompleks, osim za hotele i zabavni sadržaj. Na putu od Brusa pa do samog centra nema nijedna tabla koja bi usmeravala na područje od izuzetnog prirodnog značaja, istorijski spomenik. Nema obaveštenja da se u blizini nalazi srednjevekovno utvrđenje Koznik; Mada mentalni sklop klijentele je takav da ih boli uvo i za Koznik, Jelovarnik, Metođe…; u Brzeću videh putokaz na kome su slova poluobrisana a usmerava na Metođe. Ne znam da li na ovim prostorima postoje planinarska društva jer ne videh nijednu planinarsku oznaku ni na jednom drvetu, ni na jednoj steni.
Otpadne vode i ljudski smrad ulivaju se u planinski potok
Akcenat je stavljen na skijanje i sve vrti sve oko skijališta. Oko nečijih hedonističkih potrebe. Treba imati skijališta. Ali kada bi Švajcarci, Slovenci, Italijani, Francuzi uništili svoja prirodna bogatstva?! Kada bi Rumuni posekli ogromna stabla smrče oko Pojane Brašov ili Sinaje?!
Smrdi ceo Kopaonik na bahatost, kičeraj, pohotu, gramzivost…na ljudski smrad. I onda dođe zima, napada sneg i pokrije đubre, plastični otpad, šut, beton i srebrna planina zablista u punom sjaju.
Postoji i ona druga strana Kopaonika, a to je priroda, netaknuta, sakrivena u dubokim šumama. Tu stranu treba promovisati i sačuvati. Ukoliko smo toga svesni; Bistra voda, šume, čist vazduh su naša najveća bogatstva i toga moramo biti svesni.
Ja ipak smatram da je Kopaonik zaista lepa planina. Treba istražiti i promovisati onu lepu stranu Kopaonika, sakrivenu ispod grana jelki i smreka. U prvom planu, na žalost, uvek se ističe ona mondenska strana.
Pročitajte tekstove na linku. Pogledajte, pročitajte kako naše komšije Rumuni čuvaju i uređuju svoju zemlju, čuvaju svoja bogatstva. Uporedite kako izgledaju nacionalni parkovi u Rumuniji, a kako kod nas. Jer, ovo što se kod nas radi, Bogu je plakati.
Postavite svoj komentar na dnu stranice
Prijavite se i dobijajte najnovije tekstove putem e pošte
[mc4wp_form id=4318]
Facebook Comments