ИСТОЧНА СРБИЈА

Уколико се крећете магистралним путем који води за Сокобању, негде на средини Бованске клисуре, видећете таблу са обавештењем да се налазите на територији општине Сокобања и истовремено у региону Источне Србије. 

Од Сокобање и Сврљишких планина па све до Дунава, можете да уживате у пределима нетакнуте природе. Планине Мироч, Дели Јован, Кучај, Хомоље, Бељаница, Тупижница, Ртањ…пружају се једна за другом, прави су рај за љубитеље природе. У њиховим скривеним кутовима може се наићи на кањоне речица, језера, камене прерасти, пећине, јаме, на изворе питке воде…угашене вулканске купе…

Врело Млаве, Крупајско врело, камене прерасти Вратне, Ваља прераст, Лазарев кањон, водопади Бледерије, Лисине, Стара планина као посебан парк природе представљају најлепше пределе наше земље. Али и најугроженије. Јер свим овим лепим пределима прети опасност да буду заувек уништени и нестану са лица земље.

Чим изађете из Бованску клисуру указаће вам се Ртањ, див који доминира у простору. Са десне стране су планине Озрен и Девица- а право, видећете камену громаду са омањим шиљком на врху и омање узвишење. То су планине Крстатац и Слемен. За пар минута стижете у нашу најпосећенију бању- Сокобању.

О Сокобањи и њеним лепотама писано је раније на страницама овог портала. Детаље погледајте овде.

Од Сокобање одваја се пут за Књажевац и пут за Ртањ. Књажевац је мали градић на самом истоку Србије. Иако је мали градић, има нечег посебног у њему. Налази се на ушћу двају Тимока- Трговишког и Сврљишког. Изузетну драж овом градићу даје кеј дуж Сврљишког Тимока и мостићи на реци. Срце и душа града су управо поред реке. Поред кеја налази се парк, стара чаршија и све друго што одликује један град. Ту, поред реке сачувано је старо језгро града које има душу. Отуда се често назива српском Венецијом.

Деоница пута око Ртањ је скоро реновирана, али на неким местима има сужења, рупа, оштећење коловоза. Ко једном прође овде остаће очаран пределима, пејзажима, видиковцима. И наравно, испред вас је у пуној величини пирамида Ртња, густе мешовите шуме из којих искочи понека животињица.

РТАЊ

Ртањ привлачи различите људе различитих интересовања: планинаре, кампере, траваре, љубитеље нетакнуте природе, ботаничаре, геологе, спелеологе, окултисте, парапсихологе. За неке је Ртањ планина необичног изгледа, типична крашком облику рељефа, док други виде Ртањ као пирамиду која је мистериозно изграђена.

Ртањ, као и остале планине источне Србије, припадају огранцима јужних Карпата, односно Карпатидима, планинама карпстско- балканске масе.

Прави је изазов освојити Шиљак. Са врха Ртња види се, када је ведро, скоро пола Србије. Уколико кренете у ову авантуру, обавезно понесите довољну количину воде, јер нема ниједног извора од подножија планине до самог врха. У месту Ртањ, а и у околним селима све је више угоститељских објеката који су на располагању посетиоцима.

На Ртњу расту многе ендемске врсте биљака. Невероватно колико само биљака на једном месту. У летњим месецима осећа се опојан мирис лековитих трава. Овде расте биљка од које се добија ртањски чај – планински чубар, вријесак (лат. Satureja montana) је биљка из породице уснатица (Lamiaceae).

У јулу одржава се манифестација „Свети Јован биљобер“ у организацији Туристичке организације Сокобања. Берачи трава обилазе планине Сокобање и уз стручну помоћ стичу знања о лековитим травама. У оквиру ове манифестације организује се успон на Шиљак.

Посетиоци могу купити чајеве од ртањских биљака и остале домаће производе у ртањским насељима и у самој Сокобањи.

Даље,како будете ишли отвараће вам се нови путеви који воде до дивљих и неоткривених природних лепота. Многи неће веровати да се баш та дивни предео налази код нас, у нашој земљи. Испред вас указаће се Кучајске планине, Тупижница, извори бистрих планинских река, пећине, јаме, кањони, прерасти и све тако до Дунава

Лазрев кањон

Лазарев кањон је најдубљи и најдужи кањион у источној Србији. Због неприступачног терена није довољно испитан и истражен. Усечен је у кречњачку раван. То је предео јужног Кучаја, односно планина Малиник. Кањон се грана у више кракова, али нису довољно истражени због неприступачног терена.

То је место које треба обавезно обићи. Са магистралног пута Параћин- Зајечар скреће се ка Злоту. Од Злота дели вас свега два километара до предела изузетних лепота. Они који су физички добро припремљени могу проћи кроз кањон. Пролаз није могућ уколико се појави водоток и не препоручује се у летњим месецима због присуства камењарки. Али увек може се отићи до оближњих видиковаца са којих се пружа невероватан поглед на кањон. Право место за кулирање, пуњење батерија, одмор, рекреацију, за бежање од свакодневнице која гуши, убија.

Уколико крећете кроз кањон, ходаћете по камењу, стенама, одронима…зато требате бити физички спремни и да имате адекватну опрему. И, никако сами не полазите у кањон. Идите обавезно у групи.

На улаз у кањон постоји улаз у Лазареву пећину и коју можете обићи уколико је отворена за посетиоце. Ја нисам имала ту срећу,

Борски стол

Са Борског стола пружа се невероватан поглед на околину. Прави изазов за планинаре, алпинисте, рекреативце и љубитеље природе.

Најлепши природни видиковац. Виде се далеки неки хоризонти; врхови Дели Јована, Мироча… наслућује се иза планинских врхова Дунав. Стајати и бесконачно посматрати бескрајне облике лепоте, пределе, крајолике и гребене српских Алпа- Великог крша. Велики крш самом својом појавом мами заљубљенике природе и представља прави изазов освајати његове гребене. Са јужне стране, преко брда и далеко, доминира пирамида Ртња.

Планина Стол код Бора припада групи карпатским планина. То је трапезоидна громада која подсећа на стол. Простор је оплемењен ливадама, шумама, пашњацима, језером. Стручњаци тврде да су стене планине Стол и Великог крша најстарије у нашој земљи. Некада су сачињавале спрудове у топлом мору, данас сачињавају масу Борског стола и Великог крша.

Успон је захтеван јер се крећете и силазите под великим нагибом, али вреди стварно сваки корак.

Како доћи?

Никако не крећите без навигације јер нема путоказа. Најпре се стиже у Бор, а затим преко кружних токова (има их три) скреће се према лево према болници и Дому здравља, а затим према Кривељу.

Крупајско врело

Делује заиста нестварно, ушушкано међу растиње. Смењују се нијансе плаве, зелене боје. Плави сомот. појављује се и браонкаста боја алги. У води врела и отоке огледа се небо.

Крупајско врело избија из тамних дубина Бељанице. Предео дочарава пећина, испуњена водом, чији ходници и канали воде некуд у непознато. Отуд ваљда и митови, легенде под велом тајне и влашке магије. Налази се на путу Деспотовац- Крепољин, између села Крупаја и Милановац.

У води живе шаранолике рибе, поточне пастрмке, ракови…врсте које живе у чистој води. У води се налазе читаве колоније алги које подсећају на подводне шуме.

Поред врела постоји рибњак са пастрмкама и другим рибама.

Велики број људи долази да види овај бисер природе и сједини са природом.

Водопад Велики бук

Хидросистем Лисине налази се недалеко од Деспотовца. То је мали безимени водоток који се слива у Ресаву. Често се назива и Велико врело. Хидросистем Лисине сачињава извор Велико врело, водоток и водопад Велики бук. Велико врело је само још један од многобројних извора воде који избија из дубина Бељанице.

Налази се у околини места Лисине и по њему је добио име.

У природном амбијенту, дуж водотока налазе се етно воденице, ресторани…стазе за шетаче. Направљена је платформа испред водопада тако да посетиоци имају могућност да приђу водопаду и уживају у тренутку.

Дуж водотока, амбијентално су се уклопиле етно воденице, ресторани, брвнаре и сачињавају читаво једно мало етно насеље.

Дунав

Национални парк Ђердап— најлепше место на свету. Лепота коју је створио Бог и човек. Место где се спаја природно, културолошко, историјско, антрополошко наслеђе.

Прича о Ђердапу нема ни почетак ни крај. Овде се стварала историја, цивилизација, култура. И сама природа била је дарежљива несебично. Ту је моћна река пробила Карпате и извајала најлепшу и најдужу клисуру у Европи.

Импресинирају стене Казана где моћна река кључа, таласа.

С правом се сматра да је управо овде почела људска цивилизација. Овде је човек саградио насеље, организовао свој живот у складу са природом и својим потребама. Лепенски вир се сматра почетком људске цивилизације. Врх Трескавац, највиши врх Ђердапа, представљао је божанство становницима Лепенског вира. Становници Лепенског вира на основу положаја сунца изнад Трескавца, мерили су време и одређивали годишња доба.

Овде је пролазио Via militaris, римски пут. Трасу римског пута градили су робови по наређењу императора Трајана. Присутни су и остаци Трајановог моста преко ког су се римске легије пребацивале у Дакију. Много остатака из прошлости потопио је Дунав приликом изградње језера, као и многе неиспричане приче однео је Дунав са собом. Актуелне приче у медијима су и данас о потопљеном насељу у Дунаву- Ада Кале. У српској историји на овом острву побегле су дахије када је избио народни устанак 1804. године. Овде их је сустигао и погубио један од вођа устанка Миленко Стојковић.

Трајановој табли могуће је прићи само из пловног објекта. Сачувана је од потапања приликом изградње акумулације. Радници су буквално ишчупали стену где је била уклесана табла и подигли је за 20 метара навише.

Трајанова табла, статуа Децебала, манастир Макронија на румунској страни знаменитости су Ђердапа. И најлепше од свега су свакако видиковци Плоче и многи други.

На излазу из Ђердапске клисуре налази се град Кладово- јако занимљив град са богатом историјом и традицијом. Задњих година постаје значајно туристичко место у Србији.

Манастири

Манастир Манасија

Налази се недалеко од Деспотовца. Манастир Манасија, задужбина је деспота Стефана Лазаревића. Црква манастира посећена је Светој тројици. Манастир је грађен у периоду од 1406. године па све до 1418. Деспот је своју задужбину опасао дебелим зидовима с једанаест великих кула од којих је навећа дон- жон, односно Деспотова кула.

У манастиру се одвијала преписивачка делатност- такозвана Ресавска школа. До великих сеоба Срба у манастиру су боравили учени монаси који су неговали преписивачку и списатељску делатност. Утицај Ресавске школе ширио се и у Бугарској и Македонији.

Манастир припада Моравској школи али има елемената и Рашке школе. Сматра се да су га започели градитељи у знаку моравског стила, а завршили неимари рашке школе.

Манастир је више пута разаран и паљен. У разарању манастира страдале су фреске. Мали број фресака је сачуван, али на њима се показује вредност ресавске ренесансе. Сачуван је ктиторски лик деспота Стефана, као и композиције Светих ратника и композиције из циклуса Христовог живота.

Приликом рестаурације манастира пронађена је гробница у којој почива деспот или његов млађи брат Вук.

Манастир Раваница

Задужбина је честитога кнеза Лазара. Подигнута је непосредно пред Косовску битку. Манастирски комплекс је више пута рушен и обнављан, али је одувек представљао место ходочашћа око кога се формирао култ погинулог кнеза Лазара.

Налази се недалеко од насеља Сење, у шумама Кучаја. Раваница је грађена као утврђени град јер је свакодневно претила опасност од турских одреда. Ограђена је са чврстим одбранбеним зидинама са седам кула. Црква је посвећена Вазнесењу господњем. Овде су пренешене свете мошти честитога кнеза Лазара након Косовске битке.

Манастир је био рушен и том приликом уништене су многе фреске. Сачуване су композиције чуда Христова, велики празници, успење Богородице, страдање Христа, божанствена литургија, свети ратници…На ктиторској композицији се, поред кнеза Лазара налази и књегиња Милица и њихови синови Стефан и Вук.

Црква манстира зидана је од тесаног камена и опеке, тако наслаганих да делују складно и декоративно. Појављује се употреба розета, користе се геометријски елементи, ређе стилизоване птице и животиње.

 

Пратите нас и упознајте Србију!

Email address:

Leave this field empty if you're human: