Голгота Србије у Великом рату

Голгота Србије у Великом рату  која и дан данас траје. На путу Голготе ја немам шта да кажем, не знам шта да причам, не умем да причам хвалоспеве и деклемујем оде…осим само да питам Зашто? Зашто нам је поморен народ?

Србија- земља смрти-  писао je амерички писац  и новинар Џон Рид. Описивао је долину лешева на Гучеву. Опустошена земља- писали су енглесики списатељи. Живи мртваци који ходају, живи лешеви у дроњцима и ритама- описивали су српску војску страни новинари када је почела избијати из албанских гудура на обали мора.

Јонско море, тамо далеко, где цвета лимун жут…На овом месту је исписана трагедија једног народа.

Чује се тишина заједно са морским валовима. Ту, на дну мора где шкољке уморан сан хвата…

На путу Голготе након сто година нема се шта рећи, а опет навиру осећања, постављају се милион питања и једно велико ЗАШТО нам је народ погубљен? Ко може оправдати оволику погибељ и сатирање народа?

У уџбеницима историје, на друштвеним мрежама све врви о јунаштву и славној прошлости. Прочитаћете како је наша храбра војска победила на Церу, Колубари надмоћнијег непријатеља, па је прешла Албанију и пробила Солунски фронт. То и јесу чињенице. Друга страна историје неће се наћи ни у једном уџбенику. Ко помене сатирање народа, тај је мрзитељ сопственог народа, издајник…. Али, колико је та победа коштала наш народ? Има ли оправдања за толику погибељ, страдања и смрт?

Може ли се оправдати толико страдање и сатирање народа. Крв је текла до колена.  Сасвим обичан човек у Србији био је топовско месо. Такав народ више не постоји и неће се више никад родити. Обичан човек-  вредан и поштен, који  није цењен. Човек у Србији је само ресурс, топовска храна, гласач на изборима. Сељака у Србији нико ништа није питао. Tу је био да пуни државну касу,  да га тадашње напредне радикалске вође гурну у првим борбеним редовима када загусти. Ниједну генерацију рат није заобишао, свакоме је неко погинуо у ратовима и опет као да се ништа није догодило, звецка се оружјем, лумпују усијане главе.

 

Колико вреди та наша отаџбина када јој највредније дајемо?! Али тако је када си народ. И када си сељак. И Србин. И Милутин. И Милутинов син (Књига о Милутину / Данко Поповић).

 

АЛБАНСКА ГОЛГОТА

 

Српска народна скупштина је на седници у Нишу 7. децембра 1914. године усвојила декларацију у којој је као ратни циљ Србије истакла ослобођење и уједињење свих југословенских народа.

Надмоћнији непријатељ сатерао је српску војску и народ на Косову. Али и савезници, јер нису испунили дата обећања. Стратешки, савезницима није било толико важно балканско ратиште. Ту су били луди Срби који ће гинути за њихове интересе.

Тако су Домановићеве радикалске вође народ довеле до самоуништења, посрнућа, страдања библијских размера. Велике напредне вође жртвовале су народ да би се додвориле западу.

Након дугих патњи, дугог тумарања и страдања по албанским недођијама, кроз које је лутала српска војска, не знајући ни пута, ни стазе, поче излазити на обалама Јонског мора. Стазама засејаних гробовима војске опанчара и српске младости, изморени, изломљени, изгладнели, прозебли и оголели војници почеше из разних кланаца избијати; са разних страна се прибирати и са разних висова силазити ка обалама које сунце греје.

На обалама Јонског мора, изнурени људи проводе дане и ноћи чекајући да им Европа удели комад хлеба, да на хоризонту угледају  савезничке лађе које су биле спас.

Година, 1915. трагедија једног народа и државе; Србија у Времену смрти. Јесење кише, раскаљани друмови и путеви. На путевима војска, народ, државни врх.  По раскаљаним друмовима уморне животиње вуку таљиге, воловска кола. На колима само неопходне ствари и унезверени људи, нејач. Државна архива, државна имовина, светиње, покретна културна добра…све то натоварено на воловским колима које вуку убоге животиње. Упадају точкови у блато, шибани ветром, покисли, промрзли иду унезверени људи. Српска војска и народ поново су на усудно место- Косово поље.

Прва колона је кренула из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу. У тој колони био је краљ, влада, врховна команда, дипломатски кор. Пар дана касније, кренула је друга колона из Призрена преко Љум Куле, Елбасана и Тиране.

Из Пећи крећу три српске армије путем Андријевице, Подгорице и Скадра, затим из Ђаковице, Љум Куле и Елбасана. Тимочка војска и македонски одреди иду преко Дебра и Стуге и Елбасана.

На брду изнад Пећке патријаршије и улазу у Руговску клисуру, топови Друге и Треће армије, Одбране Београда, поређани су као за смотру. Поред топова, у ставу мирно, стоје тобџије. Пред топова је војвода Степа, генерал Штурм и Живковић, десетак свештеника чинодејствују опело. Сахрањују се српски топови, звоне звона Пећке патријаршије. У пећком пољу извршава се заповест војводе Мишића, испаљују се насумично преостале гранате, насумице, заглушују звона Пећке патријаршије.

Људи, жене и деца свих занимања и доба старости, из свих друштвених слојева и читаве Србије, српски добровољци из Аустро-Угарске, лекари, болничарке, новинари из десетак европских нација и Америке; робијаши, душевни болесници и глувонеми из београдског дома, рањеници који могу да ходају, заробљеници- и сви су просјачког изгледа…и сва та маса људи креће ка Руговској клисури, уз Проклетије. Међу убогим људима пролазе калуђери који са упаљеним свећама, носе кивот Стефана Првовенчаног.

 

Голгота Србије у Великом рату- Острво Видо и острво Крф

Након преласка Албаније, изнурена војска тумара обалама мора, агонија се наставља. Прави покретни лешеви, како је сведочио Огист Боп, француски посланик у Србији, који се заједно повлачио са српском војском кроз Албанију. Није било ничега од онога што су савезници обећавали, ни хране, ни одеће, муниције, ни савезничке лађе.

Остаци српске војске најзад су превезени на Крф захваљујући руском цару Николају Романову који је упутио оштру ноту савезницима. Многи су били исцрпљени, да се нису могли опоравити. Пошто није било могуће толико лешева сахранити, највећи број војника је спуштан у море, које је постало „плава гробница“. Дневно је умирало преко 500 људи од болести и изнурености.

Ниједна држава која је већа од Србија и која има већи број становника не би се тек тако опоравила од демографске катастрофе.

 

 

И као што то бива у Србији, не зна се колико је људи страдало у Албанији. Шпекулише се бројем од 150 хиљаде до 200 хиљада па и више. Сто година након Великог рата пребројавају се жртве и никада се не изброје.

Тамо…где цвета лимун жут…

Није било куће у Србији на којој се није виорио црни барјак.

Тешко гробовима које дипломате посећују.

 

Голгота Србије у Великом рату- ЗЕЈТИНЛИК

 

 

У Солуну је погубљен заверенички вођа Драгутин Димитријевић Апис. Напредне радикалске вође биле су свесне катастрофе и страдања народа. Државни врх је био свестан да ће бити мета напада након повратка у домовини. Незадовољство је било огромно у официрском кору. Неки официри су јавно претили да ће приликом повратка у земљи направити капију и пустити само оне који заслужују да се врате. Влада и радикали су схватили те претње официра завереника врло озбиљно и старали су се свим силама да створе такву ситуацију да се ослободе тих официра. Зато је за почетак је реорганизована Врховна команда, тј. склоњени су официри који су сарађивали са црнорукцима. Неутралисани су сви официри који су таласали. А онда је требало уклонити завереничког вођу Драгутина Димитријевића Аписа и растурити организацију „Уједињење или смрт“.

Народу и војсци је сервирана прича да је Апис планирао да изврши атентат на краља. Уствари,  искористили су догађај, када се војска повлачила преко Албаније и када је капетан Љуба Малобабић пуцао на дивље патке у тренутку када је наишао аутомобил краља Александра. Тај тренутак, након две године, краљ је искористио да се обрачуна са Аписовцима. Бојале су се вође да ће пуковник Апис након завршетка рата испоставити рачуне Влади Краљевине Србије и краљу Александру за помор народа и осујетити стварање велике државе. Због тога су му напаковане разне оптужбе за завере против краља, династије и државе. Због тога се водио тзв. монтирани Солунски процес против чланова организације „Уједињење или смрт“. Чланови организације „Уједињење или смрт“ осуђени су на вишегодишње робије, погубљени су Драгутин Димитријевић Апис, Љуба Малобабић и капетан Вуловић.

 

Зејтинлик- на овом светом месту почивају српски војници

и

Зејтинлик је место где се у турско време обављала трговина зејтином. Када је 1916. године успостављен Солунски фронт и на њему отпочеле борбе, српска врховна команда је на Зејтинлику организовала Централну пољску војну болницу. Постепено се око ње формирало импровизовано гробље, где су сахрањивани борци који су подлегли ранама или болестима. Касније је постало запуштено гробље. Онда се покренула иницијатива да се на Зејтинлику обнови место где ће се у периоду од 1933. до 1936. године изградити и уредити Српско војничко гробље.

Од 1926. године крећу припреме,почиње да се разрађује идеја и израђује се пројекат за градњу српског војничког гробља. Есхумирана су преко 250 мањих и већих гробаља која су настајала на местима где су се водиле борбе и где су гинули српски војници. Есхумацију и идентификовање палих ратника организовала је држава, а успешно је извела екипа којом је руководио први чувар војног гробља Саво Михаиловић.

Деда Ђорђа Михаиловића, на овом путу нисмо успели видети. Старост и изнемоглост је учинила своје.

Своје ратне успехе Србија је платила огромним жртвама. Преко милион и двеста људи је настрадало у рату. У току рата, Србија је мобилисала је преко 700 хиљада војника, а преживело је око 150 000 људи, међу којима су били добровољци из српских земаља преко Дрине. Само на Крфу и острву Видо умрло је око 8000 људи. Остали су мермерни споменици на Зејтинлику, Бизерти, Крфу да опомињу нас живе.

Постављам милион питања људима из струке, зашто је наш народ жртвован? Где нам је држава? Зашто су нам побијени људи? Зашто су наше комшије преко ноћи од поражених постали победници без жртава, без испаљеног метка.  Шта је наша војска тражила преко Дрине? Да ли су свесне патриоте шта говоре када објављују да смо стигли до Трста или не знам ни ја где већ, мрско ми је да читам? Шта је наш војник тражио тамо ?

Од кога смо то ослобађали комшије. Они су имали Тракошћан, Сисак, Вараждин…њихово племство је тамо приређивало тулуме, балове…одржавали су везу са бечким двором, мање или више имали утицај на двору Хабсбурговаца. Њихови пургари су мирно радили свој посао, имали неки свој мир. Ми смо имали Стамбол капију, кулу Небојшу…на тим местима нису били црвени теписи и није пут био прекривен цвећем, него кочевима на којима су били набијени живи људи, Срби…који су ту умирали у тешким мукама, Стамбол капију су китиле српске главе. Наш пут до слободе натопљен је крвљу нашег народа?

Данас наше комшије имају своје државе, Србија нема државу од 1918. године. Осим што нам је народ погинуо у бојевима, умирао у заробљеништву, поморен у Албанији…отворен је широм пут за нова страдања и за нову погибељ у другом рату.

Нема те скупштине, нема те комисије, нема и никада је неће бити- не одговара се за српску сељачију!

Жртвован је српски сељак, домаћин, занатлија, ученик, ђак, студент, српска младост…да би се напредне радикалске вође додвориле западу?

Али то је тако, када си народ. И када си Србин. И Милутин. И Милутинов син. (Књига о Милутину)