Деспот Ђурађ Бранковић владао је Србијом тридесет година. Jедан je од најзначајнијих али и најтрагичнијих личности наше прошлости. Народно предање бацило је на њега, његовог оца и породицу тешку анатему, која никако није била заслужена. Био је владар који је чинио натчовечанске напоре да сачува земљу.
На трону државе долази након смрти свога ујака деспота Стефана Лазаревића. Титулу деспота добија од византијског цара Јована VIII Палеолога. Свечано крунисање одржано је у Жичи 1429. године.
Деспот Ђурађ Бранковић био је ожењен Јерином (Ирином) Кантакузин. У народу је позната као проклета Јерина. Њено порекло је грчко, из бивше царске династије Кантакузин.
Деспот Ђурађ Бранковић гради град Смедерево
Када је преузео трон Србије, Ђурађ Бранковић остаје без утврђења и градова. Угарски краљ Жигмунд узима натраг Београд и Мачву које је претходно био даривао деспоту Стефану Лазаревићу. Турци на југу долазе до Новог Брда. Деспот Ђурађ бива приморан да зида нову престоницу. Одабрано је место на ушћу Језаве у Дунав. У једном спису помиње се да је у изградњи града Смедерева имао учешће Ђорђе Кантакузин, Јеринин брат. Град је грађен по узору на Цариград. Имао је облик троугла окренут ка води, што је требало да повећа борбеност града. Поред малог града изграђен је и Велики град.
За изградњу оваквог утврђења био је неопходан материјал који је довлачен са свих страна. Смедерево је изграђено релативно брзо; од пролећа 1428. године па до 1430. завршен је Mали град. Велики град је скоро био завршен 1439. године. Град је имао 25 кула.
Подизање Смедерева захтевало је огромне напоре и финансијске и људске. Народно предање каже да је ударен тежак кулук и намет и како је то неке људе, као Старину Новака, отерало у хајдуке. Ту безобзирност народ је преписивао Ђурађевој жени Јерини Кантакузин, понајвише, јер је њен брат руководио зидањем грађевине.
Између ратоборних суседа
Деспоту Ђурђу са једне стране опасност прети од Мађара а са друге од Турака. Читав век је провео борећи се да очува Србију. Ако је неко радио Сизифов посао, то је био он. Његов огроман напор и његова историјска мисија састојали се у том да подиже насипе и брани земљу од најезде освајача. Због свега тога успоставио је вазални однос и према Турцима и према Мађарима. Србија је била тампон зона између Мађара и Турака. У жељи да обезбеди сигурну позицију своје државе између Турске у Угарске, Ђурађ Бранковић је успоставио родбинске везе са људима од којих је зависила судбина државе.
Деспот Ђурађ Бранковић
Деспот Ђурађ је жртвовао најмилије да би опстала држава. Синови Гргур и Стефан ослепљени су у турском затвору. Ћерка Катарина морала је да се уда за грофа Фридриха Цељског, а Мара за султана Мурата трећег. Давањем Маре у харем турског султана је заправо нека врста верности турском двору. Ђурђу је тешко пала одлука да Мару пошаље у харем. Јерина је преломила, схвативши, да само тако могу сачувати мир. Мара је одведена у харем султана Мурата III, 1435. године у пратњи браће Гргура и Стефана. Гргур се вратио код куће, а Стефан је задржан.
Током своје владавине Ђурађ је у неколико наврата био принуђен да купује мир од Турака. Турци нису много марили за помоћне одреде које је слао и уступке које је чинио. Често су упадали Србију, а после једног напада 1439. године заузето је Смедерево и већи део Србије, а Ново Брдо опкољено.
Иако је имао заједнички интерес са Угрима- борба против Турака- српски и угарски владар нису се слагали око начина на који треба организовати борбу. Деспот одбија позив Јаноша Хуњадија да се придружи Угарској војсци у походу на Турке. Ђурађ је увидео да је војска малобројна и слабо опремљена за борбу против велике силе као што је Турска. Саветује Хуњадија да одустане од борбе, али деспотово одбијање наљутило је Хуњадија, па је угарска војска из освете, на путу до Косова пљачкала и пустошила српску земљу.
Показало се да је деспот Ђурађ био у праву. У октобру, 1448. године, на Косову, хришћанска војска је доживела пораз. Да би приморао Хуњадија да надокнади штету коју је начинио његовој држави, деспот Ђурађ га је заточио у Смедереву.
У том боју, Турци су заробили Гргура Бранковића и одвели га у Турску. Оба деспотова сина била су утамничена у тамници поред мора, у месту које се зове Токат. Султан је наредио да се деспотови синови ослепе, у тајности, како не би сазнала њихова сестра. Мара ипак сазнаје за судбину своје браће. Успева да измоли помиловање, али казна беше извршена. Када султан сазнаде да је егзекутор пожурио и извршио казну пре времена, нареди да се и сам егзекутор ослепи.
Ослепљење Гргура и Стевана је још једна у низу породичних трагедија које су задесиле деспота Ђурђа. Гргур је у турском ропству провео пет, а Стефан девет година. Самог деспота је обузела велика туга када се сусрео са ослепљеним синовима.
За време владавине Мехмеда II Освајача, у Србију се враћа Мара Бранковић која је у Османлијском царству провела 16 година. Млади султан је јако поштовао своју помајку. Значајна је била Марина дипломатска активност и посредничка улога између Османлијског царства, српске деспотовине и Угарске.
Деспот Ђурађ умро је 1456. године. Његови наследници нису успели да се одбране од јачег непријатеља. Мехмед други Освајач, осваја Смедерево 1459. године. Трагедија породице Ђурђа Бранковића истовремено је трагедија државе, чије је пропадање доживео, иако се на све начине, и с огромном енергијом борио да га заустави.
Проклета Јерина
Народно и усмено стваралаштво окарактерисало је деспотицу Јерину као злу и окрутну жену која је имала велики утицај на деспота. Историјски подаци говоре сасвим супротно. Највероватније је деспотица омражена због тога што је велики кулук у народу постојао док се градило Смедерево. Разлог је и то што је била туђинка и што је Мару удала за турског султана. Предања су забележила да се Јерина описује као демонско биће које веша робове или баца рибама испод тврђаве. Мара је била омражена јер је била султанија.
Прочитајте још
Са падом Смедерева, престаје да постоји српска држава, нестаје са карте. Деспот Ђурађ својом вештом политиком одложио је на неко време коначан пад Србије, који је био неминован. Његов наследник, Лазар Бранковић није успео да се одупре освајачким хордама Мехмеда II Освајача.Са нестанком државе завршава се српски срењи век. Србија биће призната тек 1878. године, после вишедеценијских борби за ослобођење и независност.
Пријавите се и добијајте најновије текстове путем е-поште
Ostavite svoj komentar