Бој на Делиграду је свакако један од значајнијих догађаја у српској историји. У бојевима на Делиграду бранила се Србија, стварала се држава Србија. На делиградском пољу заустављен је Ибрахим паша који је крајем јуна, 1806. године кренуо да угуши устанак. Епилог борбе за слободу Србије десиће се седам деценија касније на Берлинском конгресу 1878. године.
Делиград, данас
Делиград је насељено место у општини Алексинац. Делиград се налази на локалном путу Алексинац- Ражањ. Сасвим обично место у Србији- местo одакле се људи масовно исељавају и у којима обитавају старине. Празне махале, оронуле куће, коров по некада домаћинским авлијама, неузоране оранице.
Делиград је место у коме се стварала модерна српска држава и утврђивали бедеми државе.
Путник намерник уколико прође овим путем неће имати појма где се налази. Када се искључите с ауто-пута у Ћуприји видећете огромну таблу која указује и усмерава на меморијални центар посвећен боју на Иванковцу. Овде пролазник видеће само путоказ који вири из шипрага за локалну цркву, а мало даље скретање за манастир Свети Роман. Путник намерник али и већина житеља доживеће овај путоказ као усмеравање за локалну парохијску цркву. Као поред турског гробља, што би рекао наш народ. Али није турско гробље већ место одбране и страдања наших људи, нашег народа.
Уколико путник намерник дође са намером да посети место на коме се водиле велике битке, локални водичи биће на мукама. Јер, место је неуређено, поред пута шипрази, непокошена трава, дивље депоније. Локалним водичима је просто непријатно да воде у обилазак туристе у таквом амбијенту.
Црква Светих Архангела на месту делиградских шанчева
Данас, на овом месту црква Светих Архангела сведочи да су се овде браниле границе Србије. Јован Мишковић, председник Српске краљевске академије наука, изнео је идеју 1901. године о подизању споменика на Делиграду-
„Да се на Делиграду подигне споменик свим изгинулим борцима за слободу Србије од 1806. до 1876. године. То ће бити највећа награда и признање нашем јуначком и остарелом ратнику Делиграду, коме нека је част и слава докле год буде Србије и Српскога народа.“
Идеја је реализована тридесет година касније на иницијативу Милке Вујовић, председника друштва „Кнегиња Љубица.“ Одбор друштва одлучио је да уместо споменика буде подигнута спомен црква. Изградња цркве почела је у септембру 1930. године а завршена 1934. године. Освећена је 12. маја 1935. године на дан Светог Василија Острошког. Црква је изграђена на месту шанчева Вожда Карађорђа.
Иконостас цркве, израђен од белог камена са Брача, дар краља Александра Карађорђевића
Лустер, главна лампа храма и светло небеске цркве израђен је од истопљених устаничких топова
Освећењу камена темељца присуствовао је краљ Александар Карађорђевић. Краљ Александар даривао је звоно тешко 400 кг, велелепни иконостас од белог камена са острва Брача.
Иконе на платну које су радили руски уметници
Почетак буне на дахије
Године 1804. у Орашцу почела је чувена буна дахије под вођством Вожда Карађорђа. Буна се проширила на цео пашалук, који се простирао од Саве и Дунава, до Западне Мораве, Дрине и Тимока. Победом устаничке војске на Иванковцу 1805. године, буна на дахије прерста у свеопшти устанак и борбу за ослобађање Србије из вишевековног ропства.
Турци су настојали да угуше устанак па су на устанике слали велике војске из Босне која је заустављена на Мишару 1806. године. Велика турска офанзива кренула је из Ниша да се обрачуна са устаницима. Војска Ибрахим-паше заустављена је у долини Мораве код Делиграда.
Три велике битке водиле су се у 19. веку у долини Мораве. У сва три боја бранила се и градила Србија. Уздигла се најпре у кнежевину а потом у краљевину. Настала борбом свог народа.
Стратешки, долина Мораве је била веома значајна за обе војске. Ту се налазио пут који је водио из Нишке котлине за Београд. За Турке, ту је био главни правац надирања и освајања. За српску војску, од виталног значаја за заустављање турских освајања.
Бој на Делиграду 1806. године
До 1806. године у околини Делиграда није било никаквих шанчева. Како војске Младена Миловановића и Петра Добрњца ослобађају Крушевац и Параћин, Карађорђе и Совјет доносе одлуку да се у долини Јужне Мораве подигне земљано утврђење које би спречавало продор турске војске и правца Ниша. Овај задатак је поверен Вучи Жикићу, инжињерском капетану аустријске војске који је из Срема пребегао и приступио војсци Петра Добрњца.
Кад је у пролеће 1806. године Вуча Жикић започео градњу делиградског утврђења, његова намера била је да српској одбрани на југу да што чвршће упориште. Није ни слутио да изградњом шанца подићи и материјални споменик борбе за независност Србије, започете у Устанку 1804. а завршене на Берлинском конгресу 1878. године.
Турска војска је бројала преко 50 000 пешака, велики број коњаника, 14 топова и кумбара. Српских устаника било је око 15 000.
Војвода Петар Добрњац командовао је српском одбраном. Капетан Вуча Жикић је одабрао место код села Јабуковца и наредио да се ископа шанац. У почетку је то био мали шанац, ограђен кољем. Осетивши да ће на Србију ударити велика турска сила, капетан Жикић нареди да се сачини систем утвђења на левој и десној обали Мораве па се могло говорити о правом делиградском граду. Испред шанчева ископане су „курјачке јаме“ а кољем како би се онемогућили турски коњаници.
Укупна линија ровова била је дугачка неколико километара. На десном крилу командовао је Младен Миловановић, у средини Петар Добрњац а на левом крилу Станоје Главаш. У лето 1806. године водила се одлучујућа битка за Делиград. Заједно са Мишарском битком водила се борба за Србију. Шест недеља водила се огорчена борба. Срби су одолевали и одбијали Турке. Преко Јастрепца и Крушевца упућен је Станоје Главаш у турску позадину. Напад с леђа, унео је пометњу у турске редове, али су се Турци присабрали и кренули у напад.
Победа на Мишару подигла је морал нашим устаницима. На крају, Петар Добрњац са својом војском пробија турски шанац, а Станоје Главаш угрожава Ниш и протерује Турке из Прокупља.
Турци су након ове битке нападали Делиградски шанац, али су устаници одлучно и храбро бранили. Све време одбраном је командовао војвода Петар Добрњац. Док је војвода Добрњац командовао све је било добро. Онда је све кренуло по злу 1809. године.
Бој на Делиграду 1813. године
Србија је била изнурена након дугих и огорчених борби. Свестан слабости, Карађорђе наређује да се нејач и војска сакрију по шумама и планинама и да војска пређе у герилски рат. Србију су исцрпли вишегодишњи ратови, земља услед дугог ратовања није обрађивана, појавиле се болести и глад. Народ је био у збеговима. У оваквој тешкој ситуацији, интереси господара били су најпречи, чак пречи и од судбине државе и народа. Тај усуд нас прати вековима. Бојећи се за своја блага, за своје поседе, успротивише се Вожду. По ко зна који пут у историји, Србију није победио јачи и надмоћнији непријатељ. Србију су победили њени господари, обор кнезови, субаше. Да би господари заштитили своје поседе уследио је страховит и невиђен зулум над цивилима где су живи завидели мртвима.
Вожд Карађорђе је принуђен да попусти под притисцима својих господара, којима су иметак и поседи на првом месту. Тако ослабљена и изнурена српска војска излази на мегдан Турцима. Водили су се бојеви на Равњу, Делиграду, Неготину…
Године 1813. опет се води битка за Делиград и Србију. Водила се жестока борба, устаници су одолевали али кад чуше да су Турци заузели Неготин, Кладово и дошли до Гроцке, и да су прешли Дрину, напустише шанчеве и похиташе да склањају своју нејач. Устаници који су напустили шанац нису никако побегли, већ су се сакрили у шумама и пресретали Турке који су пролазили друмом. Цариградски друм никако није био безбедан.
Турци су надирали из Босне, Видинског пашалука, из правца Ниша…Народ и господари беже преко Саве и Дунава, а они који нису могли да побегну били су суочени са зулумом који је и после слома устанка спроводио Сулејман Паша Скопљак.
Српско-турски ратови 1876-1878. године
У долини Мораве водиле су се борбе око Ђуниса, Горњег Адровца, Шуматовца. Заповедник турске војске Абдул Керим паша креће у офанзиву долином Мораве у правцу Алексинца и Делиграда и даље ка унутрашњости Србије.
На овим просторима десио се невиђен погром становништва. У локалним архивама стоји да су многа села била похарана, да је много људи побијено, да се народ разбежао пред најездом Турака. Да ли је требао да прође читав један век и још пар деценија од свих тих догађања и крвопролића и да се јавно проговори на телевизији о страдању народа?
За сада, само неколико локалних историчара скромно обележавају годишњице. Захваљујући тим људима, чувају се од заборава велика догађања и велике жртве.
Костурница палих ратника од 1806-1918. године
Делиград ће стећи знамење и по једном политичком догађају. У њему ће бити најављено уздизање Кнежевине Србије у Краљевину Србију.
Тријумфална капија на Делиграду подигнута у част проглашења Србије у краљевину, а кнеза Милана за краља.
Пратите нас и сазнајте занимљиве приче из Србије!
пратите нашу фејсбук страницу
Kroz Srbiju i dalje
Упознајте Србију, природне лепоте, културно и историјско наслеђе. И даље, ван Србије....
Ostavite svoj komentar